ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ЛАВЕЖ БЕЗ ОДЈЕКА

Нога је лако склизнула по мокрој маховини и тренутак касније жена се сурвала  неколико метара. Од ударца се онесвестила. Пси су је немоћно посматрали.

Када је Анета Поатре дошла себи, у њу су зурила два ока. Псећа. Нешто раније, професионални шетач паса била је на уобичајеној тури по планини Игл, у Британској Колумбији, Канада. С њом су били боксер Рокси, пагл Буба и бордер коли Кло. Када се пред њима нашло оборено дрво, Анета га је опкорачила. Мислила је да ће тако моћи да га пређе. Заборавила је да је у гуменим чизмама, по маховини сличне клизаљкама. Одлетела је преко дебла и сурвала се у рупу неколико метара ниже. Успут је ударила главом о неки камен и изгубила свест.
   Сада је лежала на влажној подлози. Бол ју је раздирао, као да јој је неко у леву страну трупа забијао ножеве. Мора да је сломила ребро. На сву срећу, кичма је била цела. Схватила је то када је успела да устане.
   Једва се попела и превалила преко оног истог дебла. Погледом је тражила псе. Рокси и Кло били су уз њу. Недостајала је Буба. Педесетшестогодишња жена није знала колико је сати, ни колико је лежала без свести. Да ли су у питању били минути или сати? Једино је знала да мора да нађе пса пре него што крене с планине. Није могла да замисли да животињу остави за собом, усред шуме.
   А тај 20. новембар 2017. године почео је сасвим уобичајено. Анета је завршила с послом нешто раније и узела комшијске псе да их прошета. Пријало јој је да се смуца по шумама, а волела је и псе. Новац чак и није био пресудан. Муж Марсел ју је испратио. Нешто касније, зауставила је возило у подножју планине Игл, ишпартане необележним стазама које су оставили бициклисти. Анета није рекла мужу где иде, задржаће се свега сат-два. Пустила је псе и закорачила у честар.
   Још уздрмана незгодом, Анета је сада дозивала пса. Корак по корак, јер другачије није могло, пробијала се кроз шибље. Упорно је дозивала Бубу. Није знала где је. Падао је мрак. Једино је тога била свесна. Поглед кроз грање није јој откривао превише. Није знала колико је сати. Није потрајало, а изгубила је појам о томе где се налази. Помислила је да мора да нађе жице далековода. То ће је довести до цивилизације. Или ће јој макар открити на коју страну да иде.
   Прескакала је пало дрвеће. Пробијала се кроз жбуње. Трње јој је цепало кожу на ногама. Крварила је. Нигде жица да премреже небо. Када их је коначно угледала, посегнула је у џеп. Тамо је био телефон. Ништа. Мора да јој је испао током пада. Паника је све брже почела да је обузима. Није била припремљена на ноћ у планини. На све стране балвани. Све изгледа исто. На коју год страну да крене, чекају је препреке. Заплакала је од муке.

Марсел није знао где је Анета отишла у шетњу. Није се превише забринуо када се није појавила до предвечерја. Послао јој је поруку. Нема одговора. Позвао ју је. Нико се не одазива. Да није отишла да врати псе, или у куповину? Проверио је код комшија. Није се појављивала. Пролазили су сати. Онда је решио да обиђе места која је обично походила.
   Код планине Берк није било њеног комбија. Ни код пријатеља у близини, нису је видели. Решио је да крене заобилазним путем ка кући. Када тамо, на домаку планине Игл, паркиран комби. Потражио ју је надомак паркинга. Стаза је утонула у мрак, није видео прст пред оком. Дозивао је жену. Убрзо је схватио да је нешто пошло по злу. Урадио је једино што је могао – позвао помоћ.
   Служба спасавања добила је позив после осам увече. Ејдон Пајн помислио је да ће то бити лак задатак. Педесетшестогодишња жена са псима вероватно је уганула ногу негде поред стазе и сада чека помоћ. Окупио је двадесетак добровољаца и кренуо у потрагу.


Зашли су на стазу. Дозивали су жену, без одговора. Добровољци су се раштркали око стазе. Они нешто спремнији ишли су около, кроз шибље, у све ширим круговима. Ноћ је добрано пала. Температура је била нешто изнад нуле. У три сата ујутру схватили су да оно што су замислили као лаку шетњу и задатак неће бити тако. Морали су да обуставе потрагу до јутра.
   Даље у шуми сунце се полако пробијало кроз грање. Анета је провела ноћ шћућурена уз дебло. Киша је падала без престанка. Осећала се као да ока није склопила. Натерала је себе да устане. Тресла се, одећа се цедила. Од Бубе ни трага. Кренула је у потрагу. Није се обазирала на бол који ју је и даље раздирао. Рокси и Кло упитно су је гледали.
   Већ две године шетала их је по том подручју. Пиштаљка, резервна одећа и справе за одвраћање медведа увек су били уз њу. Не и сада. Једноставно, није мислила да ће шетња да потраје дуже од пола сата.
   Чула је како испред ње нешто крцка. Пси су се накострешили. То нешто ишло је право ка њима. Жена је дограбила неку грану. Браниће се, шта год да је у питању. Звук је био све гласнији. То нешто је било близу. Пси су режали. Одједном се шибље размакло. Буба је излетела и обрушила се на Анету. Жена је дограбила пса у наручје. Макар је једна невоља решена. Остаје још једна – како да се спусте с планине.
   Свако дрво изгледало јој је исто. Није распознавала терен. Напротив. Свуда биљке у распадању, натопљене водом. Није знала да је сваким кораком била све дубље у шуми. Пси су је пратили. И они су се стресали од хладноће. Нигде никаквог потока, било чега што изгледа иоле јестиво.

Одједном, Анета је чула звук хеликоптера. Тражили су је! Дограбила је дугачку грану, везала розе кабаницу. Махала је из све снаге. Надала се да ће јарке боје да скрену пажњу онима у летелици. Само, по киши и усред густе шуме, спасиоци нису могли да је уоче.
   До шест сати поподне, у базу се вратило педесетак потпуно изнурених спасилаца. Више од дванаест сати претраживали су петнаестак квадратних километара шуме, по киши и ветру. Они у хеликоптерима нису видели ништа у таквим околностима. Спремала се и олуја.
   За то време, у планини, Анета је седела на деблу. Већ ју је обузимао озбиљан страх. Ако је нису нашли до тада, тешко да ће трагати и ноћу. Осећала је како је тама притиска. Дехидрирала је. Више није могла ни да плаче. Легла је уз дебло, пси су је окружили. Склопила је очи, на секунд.
   Пробудио ју је лавеж. Пси су се узнемирили. Знала је да негде по шуми има и медведа. Ипак, није чула никакво ломљење грана у близини. Макар се надала да нема ничега. Пролазили су минути. Пси су и даље режали. Ништа се није појавило из шуме.
   Када су се пси смирили, мало је одахнула. Ипак, и даље је била жедна. Отворила је уста и покушала да хвата кишницу. Насмејала се. Лежи у блату, водурина на све стране, а вероватно ће да умре жедна.

Следећег јутра киша је стала. Пси су жвакали гране и лизали крзно. Анета више није могла да устане. Поново је чула хеликоптер.
   Ејдон Пајн крстарио је кроз шуму од ране зоре. Са још пет добровољаца пробијао се кроз жбуње. Застали су да се одморе. Пајн је дувао у пиштаљку.
   Рокси је залајала. Анета је покушавала погледом да продре кроз растиње. Сада се и њој чинило да нешто чује. Јесте, пиштаљка. Сакупила је последње остатке снаге и заурлала:
   – Овде сам!
   Пет минута касније, спасиоци су нагрнули кроз дрвеће. Умотали су је у ћебе. Одећа јој је била толико натопљена и стврднута да су морали да јој је секу с тела. Анета се распитивала само за псе. Само да њих не забораве. А сама је била толико исцрпљена да нису могли да јој опипају пулс. Стално је понављала:
   – Жива сам!
   Када је дошла себи, прво се извинила спасиоцима. И то због непријатног задаха. Тек касније су открили да је била свега две стотине метара од потока. А умало да умре од жеђи.

Број: 3505 2019.
Аутор: Н. Б.