Живот пише драме

КАД СУ ПАДАЛА СТАБЛА

Нашли су се окруженим огромним дрвећем. Загрмело је. Нису обраћали пажњу...

Канађани Џош Престин и Бен Иркер били су у шуми педесетак километара од Манитобе. Када је пало прво дрво, кривили су за то бујицом испрано тло. Од тога огромна стабла постану нестабилна и лако падају. Убрзо су оно пуцање зачули свуда около. Чак се и једно дрво које је изгледало здраво опасно искриви. Били су у клопци.
   А само десетак сати раније, 2. јуна 2018. године, изашли су из аутомобила пуни полета на ободу шумске стазе. Замислили су да путању кроз шуму прођу за један дан, а ако баш не стигну, имају и шатор. Заноћиће у шуми – није им први пут.
  Како је време одмицало, а они се пробијали кроз шуму, осетио се и ветрић. Прво благ, па све јачи. Зашто би се бринули? Па пре поласка проверили су прогнозу и није било никаквих упозорења. Напротив, све уобичајено дан за рано лето.
   Док су пешачили, нису мислили на тамне сивозелене облаке који су се ваљали изнад долине. Ни влажност ваздуха их није чудила.
   Ветар се појачавао. Олуја се приближавала, али они нису обраћали пажњу. Тако су налетели и на гола стабла раштркана на неколико хектара. Предео је био суморан. Тада је пукло!
   Грмљавина је почела нагло. Другари су могли само да гледају муње. Грозничаво су размишљали куд ће и шта ће. Први гром је ударио у високо дебло. Сручило се уз тресак. Ветар је већ постао забрињавајуће јак. Чули су како негде даље падају стабла. Још једна експлозија, још једно дебло пада. Овај пут близу њих. Ветар носи. Једва да могу да гледају. Покушавају да иду наслепо. Џош предњачи, Бен му држи руку на рамену и прати га, корак по корак.

Не могу да остану ту. Питање је тренутка када ће гром ударити. Морају даље. Само куда? Базали су кроз шуму, готово слепи од силне прашине. Ветар је носио откинуте труле гране. Само би се зачуо хук када би им нека пролетела поред главе. Непрестано долећу.
   Још један удар грома, још једна експлозија. Делови дебла су се разлетели као стрелице за пикадо. Зујало је око главе. Понека би Џоша и погодила. Две су му се заболе у лице. Једва да је од ветра могао да подигне руку, да почупа иверје. Погледао је у шаке. Крваве. У том тренутку Бен се заклонио иза Џошових леђа. Џош је кроз урлање олује довикнуо да потрчи. Бен га је гледао. Како да се пробију уз ветар? Ако им и пође за руком, убиће их неко дрво. Падају на све стране. Од шуме ће за пола сата остати чистина. Џош није имао када да се убеђује. Он креће!
   Бен је могао само да га следи. Трчали су као никада у животу, прескачући оборена дебла. Напоредо с њима падала су све нова и нова. Земља се тресла, засипало их је иверје. Нису се обазирали, нису имали када. Само су трчали. Убрзо су угледали чистину.
   Када су се коначно зауставили, нису знали колико су прешли. Изгубили су сваки осећај о времену и простору. Само им је било важно да преживе. На чистини би требало да буду сигурни. Легли су, али секунд касније, схватили су да ипак нису на сигурном. Дебло које је пало с ивице шуме сручило се свега неколико метара од њих, а и остала се претећи нагињу. Чистина је сувише мала. Морају даље. Поново су појурили низбрдо. Земља им је излетала испод ципела. А свуда около стабла. Не види им се крај. Поново крцкају и пуцају.

Испречило им се дебло. Џош га је прескочио, Бен га није ни видео. Саплео се. Док му је помагао да устане, Џош је гледао како се огромна стабла повијају под ударима ветра као да су штапићи. Бен је урлао да га остави и сам се спасава. Овоме то није падало на памет. Или обојица или ниједан.
   Некако је успео да га осови на ноге и пребаци преко дебла. Наставили су трк низбрдо, а испред њих је био некакав усек. Нису имали када да се зауставе. Полетели су наниже и приземљили се. Бена је болела нога. Џош је стајао, покушавао да га подигне. Не вреди, не може даље. Неопходан им је заклон. Онда је Џош угледао стену на другом крају тог усека.
Повукао је Бена. Овај је урлао од бола кроз олују. Вукао га је – стена није далеко. Када су се коначно довукли, срушили су се у заклон. Џош је чак покушао да копа рукама, да мало прошири склониште.
   Како су се шћућурили испод камена, то је још једно стабло треснуло. Баш на стазу којом су дошли. Да су само мало касније прошли, поклопило би их.
   Нешто касније, исто тако нагло као што је и почела, олуја је стала. Одлучили су да сачекају још мало, за сваки случај. Све је било мирно. Испузали су испод камена и узверали се уз усек. Дочекао их је призор налик на смак света. Највећи део шуме је потпуно сравњен са земљом. Прескакали су дебла, оштри комади дрвета потпуно су им искидали чизме. Дуго им је требало до стазе.
   За дивно чудо, аутомобил су нетакнут затекли тамо где су га и оставили. Одмах су дали гас. Што даље од шуме.