Ово можда нисте знали

ИЗМЕЂУ СВЕТЛОСТИ И ЛЕДА

Како се, услед планетарног отопљавања, топи лед на Северном полу,
претње ланцу исхране све су озбиљније

Температуре у светским морима све су више, а Северни ледени океан дошао је до критичне тачке с које нема повратка. Отопљавање оставља озбиљне последице на риболовачку индустрију на Арктику. Док санте леда нестају у сланој води, њена способност да упија угљеник опада. Стога се ствара све мање нитрата (соли азотне киселине), једињења на бази угљеника које је основни хранљиви састојак за сав рибљи свет у океану.

Наиме, пошто се лед отапа, већа количина Сунчеве светлости допире до водене површине, подстичући раст фитопланктона. Када ови биљни микроорганизми одумру, њихове ћелије тону на океанско дно, где их разграђују нитрати и бактерије које живе од кисеоника.

Ново истраживање најпосвећенијих светских еколога показало је да управо те бактерије, под дејством топлоте, упијају више нитрата него што арктички екосистем може да произведе. Ово природно дејство – стручно названо денитрификација – није могуће зауставити нити преокренути у данашњим климатским условима.

„Чак и да се количина леда на Северном полу неким чудом врати на стање од пре, рецимо, 35 година, не би било помоћи. Фитопланктона има превише, а угљеникових соли премало да би природа могла да пренебрегне тај неравноправни однос и опорави се”, закључује Марта Сантос Гарсија, биохемичар с Универзитета у Единбургу.

Како је фитопланктону неопходан висок садржај нитрата у води да би вршио фотосинтезу, њихов пад самим тим убрзава климатске промене, будући да ова једињења играју најзначајнију улогу у биологији океана. Јер, угљен-диоксид из Земљине атмосфере путем фотосинтезе завршава у дубинама,а тамо га, заузврат, фитопланктон и животиње уносе и – умиру!

Да би што темељније разумели промене у арктичком екосистема, биохемичари су с новим подацима упоредили оне старе две деценије, сакупљене у Фрамовом мореузу, пролаза између Гренланда и Свалбарда у Норвешкој. Ово место се сматра главном капијом кроз коју арктичке воде улазе у Атлантски океан.

Испоставило се да присуство нитрата приметно опада од 2009. године, што се подудара с највећим скоком температуре, који је, уједно, условио најдраматичније отапање ледених санти. Истовремено, поднебље су преплавиле друге подврсте фитопланктона које много боље подносе низак степен хранљивих састојака у води.

„Оне неделотворније преносе енергију кроз ланац исхране. Већина се преради унутар заједница микроорганизама уместо да се пренесе на већи зоопланктон, рибе, морске птице и морске сисаре. Напослетку, чак 21.000 врста живи у овим крајевима”, истиче Марта Сантос Гарсија.

Фитопланктон, иначе, стоји на самом дну ланца исхране, због чега се промене којима се он подвргава одражавају на целокупан екосистем, утичући на врсте с врха. У њих спадају и људи, с обзиром на то колико је риболов развијен у северној Европи, а извоз рибе разгранат по читавом атлантском подручју. Разуме се, о далекосежним последицама у овом смислу тек ће се вршити опсежна истраживања.