С окрајка историје

ГУСАРИ СА ДУНАВА

Како су становници два села у Бачкој прекинули долазак немачких досељеника у ове крајеве

Улмска кутија тромо се спуштала кроз бачке рукавце низ Дунав, вешто заобилазећи спрудове и наплавине. Ове лађе неспретног изгледа савршено су погодовале речној пловидби од Пеште ка Панчеву. Прављене су као надограђени сплавови, равног дна, између пет и осам метара широке, а дугачке 15 до 30 метара. Бродоградитељи из Улма, немачког дунавског града из области Баден-Виртемберг, усавршавали су изградњу пловила за речни саобраћај од 1570. године. Коначни резултат, касније погрдно назван улмска кутија, познат и као „пегла” и „бечки чун”, наредних векова био је главно средство превоза људи и робе низ Дунав.
   Путовање кочијама било је скупо и изискивало је превише времена, чак и без бачких и банатских мочвара које је требало прећи. Улмска кутија била је најпогодније решење. Те 1750. године путници, углавном сиромашни насељеници немачког порекла, носили су са собом све што су имали, а то није било много. Покућство, нешто новца за почетак новог живота, помало накита... На лађи је било  неколико десетина породица. Била је то само једна од стотина улмских кутија у последње две године.

У потрази за новом земљом

   Крајем 17. века Хабзбуршка царевина преузима Бачку од Турака, а 1718. године, Пожаревачким миром, и Банат. Гроф Клаудије Флоримунд де Мерси постаје царски заповедник и гувернер Баната, али покрајину затиче запуштену. У ове две провинције,  средином 18. века, живело је углавном српско становништво. По попису из 1720. године, у Бачкој се налазило 3.456 српских, 166 мађарских и 25 немачких породица. Гроф Де Мерси осмислио је план развоја. Ваљало је исушити мочваре, направити и уредити канале, добити обрадиву земљу. Најважније од свега било је насељавање занатлија и земљорадника. И то углавном немачких, из јужнијих покрајина, вољних да почну нови живот. На новој територији добили би земљу и грађу на поклон, а и превоз је био бесплатан. Подразумевало се да део људи остане у Бачкој, „успутној станици”, нешто уређенијој и подједнако примамљивој.



   Ствари су се донекле успориле после првог таласа између 1722. и 1726. године. Де Мерси убрзо одлази за Италију. У октобру 1740. године хабзбуршки цар Карло Шести умире од тровања печуркама, а 22. новембра исте године двадесет трогодишња Марија Терезија крунисана је као његова наследница. Царство потресају немири. Још млада и неискусна, нова царица се нашла у невољи.
   „Остала сам без новца, кредита, војске, искуства и знања, као и без савета, јер је свако желео да сачека и види развој прилика”, записала је 1750. године. Уз мање или веће губитке земаља Марија Терезија успела је да обезбеди привремени мир, макар на неколико година.
   Онда су на наплату дошле све услуге које је дуговала, као и награде верним војницима. Од Баната и Бачке требало је створити богату житницу, дати земљу становништву премештеном из изгубљених земаља, напунити државну касу... То је подразумевало и налажење нове земље, што царица чини од 1748. године на банатским и бачким пространствима.

Осветници из рита

   Овде стижемо до поменуте улмске кутије и досељеника из 1750. године. Од сабирног центра у Улму, пловидба ка Панчеву трајала је и до два месеца, зависно  од доба године и пловности реке. Требало је прећи 1.500 километара. У почетку је пут био безбедан а путници безбрижни. Како је лађа залазила у Бачку, сви на броду били су осетно напетији. На неким деоницама лађа је морала да се држи близу мочварне обале обрасле густим растињем. Управљали су моткама и веслима, а повремено би део посаде сишао на обалу и улмску кутију вукао јаким конопима – пајванима.
   Знали су да је пловидба у близини Апатина била најопаснија. Дунав је непрестано плавио Апатински рит, и цела област подсећала је на непрегледно пространство воде и растиња. Страже су непрестано кружиле бродом и осматрале обалу трагајући и за најмањим присуством људи. Наредба је била да пуцају без упозорења.
   Одједном, из оближњег шумарка исечено дебло пада у плићак пред бродом и препречује му пут. Део посаде маневрише моткама, док остатак скаче с палубе на дебло и покушава да га уклони. Прекасно. Из оближњих рукаваца и растиња надиру наоружани мушкарци у лаким чамцима. Одјекују пуцњи, настаје комешање, посада и путници дају све од себе да се одбране, али нема вајде. Нападача је превише. Због пруженог отпора нападачи немају милости. Убијају, пљачкају, отимају и иза себе остављају пустош. Још само да спале пловило и препусте га реци и тако се реше остатака и доказа о злочину. Гусари са Дунава враћају се у своја села са богатим пленом. Остаје само да сачекају следеће пловило и нову, повољну прилику за пљачку.
   Била је то једна је од многих лађа које су завршиле као мета напада гусара из селâ Бокченовићи и Вранешево у близини Апатина. Неке би успеле да се провуку, друге су, ако посада не пружи отпор, само опљачкане и пуштене даље. Према онима који су покушавали да се одбране нису имали милости. Сматрали су да имају право на пљачку и да ту није била реч само о новцу и драгоценостима.
   Срби из ова два села осећали су страховиту мржњу према наметнутим немачким досељеницима који су им отимали земљу. Није их било брига за политику и ратове вођене негде далеко. Бачку су сматрали својом. Да ли њом владају Хабзбурзи или Турци, било им је свеједно докле год могу да се баве старим занатима, земљорадњом, риболовом и ловом. А онда, хиљаде немачких досељеника надире са севера, а они остају без ораница и ловишта. Због тога су се становници Бокченовића и Вранешева окренули пљачки.

Лепореки Танацко

   Начин напада био је устаљен. Пресрести и зауставити пловило, опљачкати путнике и нестати у Апатинском риту. Некада је било довољно онеспособити посаду која конопцима вуче лађу и пустити је да се насуче на какав спруд. Повремено би послужило и стабло оборено тик испред лађе. Ни ноћни препади нису им били страни, кад брод мирује а пажња стражара попусти. У две године напада, од 1748. до 1750, гусари су успели да готово прекину дунавски саобраћај кроз Бачку. Поред насељеника, ту су били и бродови с намирницама и трговачким производима.  Добро је дошло и оружје отето од посада, па нису морали да се служе само моткама и ножевима.
   Царица је беснела због ових напада. Трговци су се жалили због изгубљене робе,  насељеници молили за помоћ. Проносио се глас да ће Марија Терезија послати војску да реши ствар, а војна тврђава у Осијеку, Тврђа, стављена је у стање приправности. Становници Бокченовића и Вранешева дознали су за предстојећи  војни поход и одлучили да у Беч пошаљу посланство и изгладе ствари. Предање каже да је на челу изасланика био млад и наочит мештанин, извесни Танацко Лазић, наводно ветеран из ратова на страни хабзбуршке царице. Марија Терезија је пристала да прими посланство и посебно се зближила са Лазићем. Историја не бележи о чему је Танацко причао са царицом, нити како ју је убедио да мештане ова два села остави на миру. Сигурно су дата обећања да ће се престати с пљачком. Шта год да се десило у Бечу, Танацко Лазић вратио се после месец дана у село с поклоном од Марије Терезије, сребрним седлом.



   Војска се заиста није покренула, нити је било одмазде над гусарима. Али ни ови нису намеравали да престану са пљачком, упркос Лазићевим упозорењима да царица то неће довека трпети. Гусари из Бокченовића и Вранешева сматрали су да  на време могу да се склоне од војске или, пак, поново пошаљу посланство у Беч. И напади су се наставили, још смелије него раније. У приповестима потомака гусара помиње се да је Танацко Лазић ишао још неколико пута да се састане са царицом. Други кажу да можда ни првог посланства није било и да су све то измишљотине и предања, и да је управо Танацко био вођа гусара са Дунава. Шта год да је била истина, напади на немачке досељенике и друге улмске кутије наставили су се до јесени 1751. године, када је царица коначно решила да стане на крај гусарима.
   Око две хиљаде војника кренуло је из Осијека. Отпора готово и да није било. Напасти толико војника није исто као и пресрести брод пун преплашених путника и лађара. Војска је побила оно мало мушкараца који су им се супротставили, а остатак су протерали. Ако би неко данас желео да пронађе Бокченовиће и Вранешево не би имао среће. Оба села потпуно су уништена, а становници пресељени недалеко од Сомбора. Сместили су се у колибе од прућа и сламе, и дато им је да се баве земљорадњом. Тако је настало данашње село Стапар које, по неким изворима, име дугује тим досељеницима из некадашњих гусарских села, односно „сто парова”, стотину породица.

Отресити поп Трифун

   Поп Трифун Попић последњи је напустио Бокченовиће, јануара 1752. године, а у Стапару му је саграђена црква од прућа у којој је служио. Становници Бокченовића и Вранешева понели су драгоцености напљачкане у скоро четири године гусарења. Село Стапар брзо је никло, а мештани су прво подигли велелепну цркву. Ти бивши гусари платили су и иконостас цењеног уметника Јакова Орфелина са 42 иконе и медаљона. Иконостас је Људевит Штајнер, декоратер из Сомбора, приликом обнове цркве, 1898. године, потпуно премазао и преко оригинала направио копије. Тек 1956. године стручњаци из Покрајинског завода за заштиту споменика културе скинули су те слојеве и открили Орфелинов рад.
   Иначе, поп Трифун Попић служио је у цркви у Стапару до 1776. године, када умире и наслеђује га син. Свештеничка лоза Попића, касније Поповића из Стапара, трајала је 15 поколења, све до 1965. године када је умро протојереј ставрофор Иван Поповић.
   Што се тиче гусарења средином 18. века, од 1751. године нису забележени напади, а Марија Терезија могла је да се посвети другим пословима. Од 1748. до 1780. године у Војводину је населила око 50.000 Немаца.