За читање и уживање - Томас Ман

ГЕНИЈАЛНО ДЕТЕ

Улази генијално дете – у сали се све утишава. А онда људи почињу да пљескају, јер је негде постранце неки рођени владар и предводник крда први затапшао длановима. Још ништа нису чули, али пљескају у знак признања; јер огромни рекламни апарат је утро пут генијалном детету, и људи су већ обрлаћени, знали они то или не знали. Генијално дете се појављује иза раскошног паравана који је сав извезен венцима и фантастичним цветовима, хитро се пење уза степенице на подијум и укорачује у аплауз као у воду омиловано неком слабом језом. Прилази ивици подијума, осмехује се као да ће га фотографисати и захваљује слабачким, бојажљивим дамским поздравом, иако је дечак.

Цело је одевено у белу свилу, што у дворани проузрокује ганутост. Носи капутић од беле свиле, фантастичног кроја, опасан ешарпом, а чак му је и обућа од беле свиле. Али од његових белих свилених панталоница оштро одударају голе ножице, које су врло тамнопуте; јер дечко је родом Грк. Зове се Биби Сакелафилакас. Ето, такво му је име. Од којег је крштеног имена „Биби” скраћеница или надимак, то не зна нико осим импресарија, а овај то сматра пословном тајном. Биби има глатку, црну косу до рамена, а ипак раздељену и зачешљану у страну и везану малом свиленом траком која му прелази преко узаног црнпурастог чела. Има најневиније дечје лице на свету; само, онај део лица испод његових мишјих очију, црних као катран, већ је мало уморан и јасно ограничен двема цртама из којих избија карактер. Изгледа као да му је девет година, али има тек осам, а издају га за седмогодишњака. Људи можда знају истину, а ипак верују у то. Малчице лажи, мисле они, спада у лепоту. Шта би било, мисле, са душевном окрепом и уздизањем после свакидашњице, кад човек не би донео нешто мало добре воље да овоме или ономе прогледа кроз прсте? И њихови одрасли мозгови сасвим су у праву!

Генијално дете захваљује све док се прасак аплауза не слегне; онда прилази клавиру и људи бацају последњи поглед на програм. Цео програм је од њега, све су то његове композиције. Он, додуше, не уме да их запише, али све их држи у својој малој необичној глави и мора им се признати уметнички значај, као што је озбиљно и објективно забележено на плакатима, које је саставио импресарио.

Генијално дете седа на столицу и испружа ножице ка педалама, које се захваљујући вешто смишљеном механизму налазе много више него обично да би их Биби могао досегнути. То је његов сопствен клавир. Ослоњен је на дрвена постоља, а политура му је прилично пропала од честог транспортовања. Биби ставља на педале стопала обувена у белу свилу; мало превлачи лице извесним домишљатим изразом, гледа право преда се и диже десну руку. То је црнпураста дечја ручица, али зглоб је снажан и нимало детињи и показује оштро извајан чукаљ. Тај свој израз лица Биби подешава због људи, јер зна да их мора мало забављати. Али што се њега самога тиче, он у свему овоме притајено осећа нарочито уживање. Увек кад поново седне пред отворен клавир, прожмари га ова срећа од које сав бриди, ова потајна језа од милине – никад он то неће изгубити. Опет му се нуде дирке, тих седам црно-белих октава, између којих се толико пута губио у дубоко узбудљиве пустоловине које ипак поново изгледају чисте и недодирнуте. Музика то пред њим лежи, целокупна музика! Лежи раширена пред њим као примамљиво море и он може да се баци у њега и да блажено плива, да потоне у бури, а ипак да држи власт у рукама, управљати и наређивати...

У дворани тишина, нико не дише. Напетост пре првога звука. Како почети? Ето, то је почетак. И Биби кажипрстом измамљује први звук из клавира, неочекивано снажан тон налик на јек трубе. Други тонови се надовезују, уобличава се увод, људи опуштају мишиће.

Дворана је раскошна, налази се у помодној гостионици првог реда; ту су на зидовима слике ружичастих тела, раскошни стубови, огледала са вијугавим рамовима, прави свемир електричних сијалица које у цвастима, у целим сноповима одасвуд ничу и просторију обливају дрхтавом светлошћу кудикамо сјајнијом од дана. Све столице су заузете, чак и у пролазима са стране стоје људи. Напред, где седиште стаје дванаест марака (јер импресарио је одан присталица начела да цена мора уливати страхопоштовање), нанизало се отмено друштво. Виде се многе униформе, много пробраног укуса у тоалетама. Ту је чак и нешто деце, којој ноге висе са столица на лепо васпитан начин и која блиставих очију посматрају свога колегу у белој свили, помазаника вишње милости.

Напред лево седи мајка генијалног детета, изванредно гојазна дама са напудрованим двоструким подваљком и пером на глави, а поред ње импресарио, господин са крупном златном дугмади на веома истуреним манжетнама. Напред у средини, у дубокој сомотској фотељи, седи принцеза, мала, наборана, збрчкана, стара; она потпомаже уметности уколико су нежне и утанчане. Под ногама су јој раширили персијске тепихе. Руке држи склопљене под самим грудима на својој свиленој хаљини са сивим пругама, нагиње главу у страну и пружа слику отменог спокојства док посматра генијално дете. Поред ње седи дворска дама у свиленој хаљини са зеленим пругама.

Биби завршава на највелелепнији начин. С каквом снагом тај шврћа влада клавиром! Тема марша, полетна и занесена мелодија, још једном се широко и хвалисаво пробија свом хармонијском пуноћом, а Биби при сваком такту заваљује горњи део тела, као да ликујући маршира у свечаној поворци. Затим снажно завршава, повија се, клизи у страну са столице и с осмехом нестрпљиво жмури чекајући аплауз. И аплауз се пролама, једнодушно, гануто, одушевљено. Пљескајте, пљескајте! Свуците рукавице! Браво, мали Сакофилаксе, или како се већ зовеш!

Биби трипут излази иза паравана док се публика не смири. Неколико нових слушалаца, закаснелих придошлица, тиска се отпозади и с муком налази места у препуној дворани. Онда се концерат наставља. Биби свира своју жубораву Le hibou et les moineaux. Неодољив успех! Кроз бас видимо како сова седи и намћорасто отвара и затвара очи, док у дисканту и дрско и бојажљиво ћућоре врапци који је задиркују. После овог комада Бибија четири пута зову клицањем. Један хотелски слуга са сјајном дугмади износи на подијум три велика ловорова венца и држи их пред њим док Биби поздравља и захваљује. Чак и принцеза учествује у аплаузу, сасвим нежно приносећи дланове један другом, што не производи никакав шум. Како овај искусни малиша уме да отегне то пљескање! Стојећи иза паравана, пушта их да чекају, задржава се на степеницама што воде према подијуму, с детињим задовољством посматра шарене траке на венцима, мада су му већ одавно досадиле, поздравља љупко и даје људима времена да се истутње. „Le hibou је мој шлагер”, мисли он (тај израз је научио од импресарија). „Потом долази фантазија, заправо много боља, али ви сте се, ето, зацопали у ту сову, публико, иако је то најглупље што сам начинио”.

Затим свира једну медитацију, а за њом етиду – заиста обиман програм. Седи сићушан и блиставо бео пред великим црним клавиром, сам на подијуму изнад расплинуте масе људи која скупа узета има само тупу, тешко покретљиву душу, на коју он треба да делује издвојеном душом. Мека, црна коса пала му је на чело заједно са траком од беле свиле; његови кошчати, истренирани зглобови у пуном су замаху, а мишићи му подрхтавају на црнпурастим детињим образима.

Томас Ман (1875–1955), утицајни немачки књижевник, написао је романе „Буденброкови”, „Чаробни брег”, „Доктор Фаустус”, тетралогију „Јосиф и његова браћа”, новелу „Смрт у Венецији”, по којој је у Италији снимљен истоимени филм. Добио је Нобелову и Гетеову награду, која се додељује за достигнућа достојна успомене на Јохана Волфганга фон Гетеа.

Људи седе у дугачким редовима и посматрају генијално дете. Један стари господин са седом брадом, печатним прстеном на кажипрсту и квргавим отоком на ћели (израслином, ако хоћете), мисли у себи: „Заправо, требало би да се стидим. Никад нисам отишао даље од трећег разреда, а ево сад ту седим сед као овца и слушам како ово жгепче изводи чуда. Али, то долази одозго. Бог различито раздељује дарове, ту се ништа не може и није срамота бити обичан човек”.

„Уметност”, мисли пословни човек с папагајским носом, „свакако, она уноси мало светла у живот. Уосталом, продато је добрих педесет места по дванаест марака. Кад се одузму најамнина за салу, осветљење и програми, остаје брат-брату хиљаду нето”.

„Ово је Шопен!”, мисли учитељица клавира, шиљоноса дама у годинама кад наде лежу на починак, а разум стиче оштрину. „Недовољно је непосредан, Држање његових руку потпуно је неодгојено. Морао би држати талир на надланици. Ја бих га извежбала лењиром”.

Крај једног стуба стоји официр. Посматра успешног Бибија и мисли: „Ти си нешто и ја сам нешто, свако на свој начин!”, и саставља пете ида ода генијалном детету поштовање свим постојећим силама. Критичар, међутим, постарији човек у улашћеном црном капуту и заврнутим испрсканим ногавицама, седи на свом бесплатном месту и мисли: „Гледај ти тог прцу! Као човек има још добрано да расте, али као уметник је сасвим довршен,. Има у себи узвишеност уметника и њихову недостојанственост, шарлатанство и свету искру, њихов презир и потајну опијеност. Али то не смем да напишем; сувише је добро. Ах, верујте ми, ја бих и сам постао уметник кад не бих био овако паметан”.

Генијално дете заврши и у дворани се диже бура. Не Човек са блиставом дугмади довлачи нове венце, четири ловорова, лиру од љубичица, букет ружа. Нема довољно руку да пружи генијалном детету све те поклоне, па се импресарио лично упућује на подијум да помогне. Веша један ловоров венац Бибију око врата, нежно га милује по коси. Изненада, као да га је сколила силина осећања, сагиње се и даје генијалном детету пољубац. Бура набујава у оркан, као да је дворану захватио електрични удар. Људе повлачи луда потреба за галамом. С дивљим праском шака проплићу се гласни повици. Неколико Бибијевих малих обичних другова доле маше марамицама.

А онда се концерат генијалног детета завршава. У седам и по је почео, у осам и по је крај. Подијум је препун венаца, а на клавиру, на постољу за светиљке, стоје две саксијице. Биби напослетку свира Рхапсодие грецqуе, која прелази у грчку химну – његови присутни земљаци сад би радо запевали кад ово не би био отмен концерат. То надокнађују огромном буком, ватреним урнебесом, националном демонстрацијом. Постарији критичар мисли, међутим: „Наравно, морала је химна. Ствар се са музике преноси на друго подручје, не пропуштају ниједно средство да одушеве публику. Написаћу да је то неуметнички. Али можда је то управо уметнички. Шта је уметник? Пајац. Критика је оно што је најузвишеније. Али то не смем написати”.

Пошто је девет или десет пута изазвано да се поклони, загрејано генијално дете не упућује се поново иза паравана, него силази у дворану до маме и импресарија. Људи стоје међу помереним и измешаним столицама, аплаудирају и гурају се напред да виде Бибија изблиза. Неки желе да виде и принцезу; тако се пред подијумом образују два густа круга око генијалног детета и око принцезе и не зна се тачно ко је од њих двоје у средишту пажње. Дворска дама се по наређењу упућује ка Бибију; мало чупка и глади његов свилени капутић да би прикладно изгледао за високи пријем, води га за руку пред принцезу и озбиљно му наређује да пољуби руку њеној краљевској висости.

„Како то радиш, дете моје?”, пита принцеза. „Да ли ти само од себе долази на памет?”

„Оуи, мадаме”, одговара Биби, а у себи мисли, „о, ти глупа, матора принцезо”, па се бојажљиво и неваспитано окреће и одлази својима.

Напољу пред гардеробом влада силна тиска. Дижу бројеве увис, раширених руку примају бунде, шалове и гумене каљаче преко пултова. Ту међу познаницима стоји учитељица клавира и гласно критикује, желећи да је чују: „Недовољно је непосредан”.

„Дете!”, мисли нефризирана девојка која, опуштених руку, иде за њима у пратњи туробног младића. „Љупко дете, поштовања достојно”, и снажним, једноликим гласом каже, „ми смо сви генијална деца”.

„Ух”, мисли стари господин који није дотерао даље од трећег разреда и чија је израслина сад покривена цилиндром, „није срамота бити обичан човек”.

Затим ћуте и нефризирана девојка гледа како принцеза излази с дворском дамом. Презире их, али гледа за њима, све док нису нестале иза угла.

Број: 3901 2026.
Илустратор: Теодора Луцић