Живот пише драме

ДУГО ПУТОВАЊЕ ПРЕКО РЕКЕ

Мрак се полако спуштао. Био је убеђен да је то крај. Тешко да ће доживети јутро. Још један дан бауљања по бестрагији, никако.

Маркус Мацафери бодрио је себе. Још само један прелаз. Био је то трећи или четврти пут да је тог 31. маја 2017. године морао да пређе неку реку у дивљини Националног парка Јосемити у САД.
   Још је себе сматрао почетником, али оним који добро напредује. С почетка је одлазио у дивљину у друштву, да би се убрзо одважио да иде сам. Тог дана спаковао је све што му је било потребно и кренуо. Реке су набујале од снега који се отапао на планинама. Понегде би се претвориле у бујице без обала, па је био принуђен да мења путању. И сада је стајао испред једне која није деловала опасно. Свега неколико метара гацања кроз воду и биће на другој обали.
    Није превише размишљао. Намерио је да на другој обали запали ватру, осуши се и скува супу. Скинуо је наочаре за сваки случај, спаковао их у ранац. Ако падне у воду, сигуран је да их на тај начин неће изгубити. Загазио је.
    Осетио је како му вода улази у ципеле. Већ су биле натопљене од блата и отопљеног снега. Напредовао је полако. Опрезно. Одједном, дно реке као да је ишчезло. Изгубио је равнотежу на тренутак. Уз млатарање рукама, некако је успео да се одржи изнад површине. Застао је. Да ли да се врати и покуша да нађе други газ? Ипак, једино што је стајало између њега и шоље топле супе била је река. А један део већ је прешао. Зато, право напред, још само неколико метара.
   Ниво воде порастао је до појаса. Већ се једва пробијао. Баш када је поново стао да се премишља да ли да се врати, камен је излетео испод стопала. У делићу секунде нашао се под водом.

Ранац је постао нека врста појаса за спасавање. Вукао га је на површину, али глава је и даље била испод воде. Струја му је истргла штапове за ходање. Борио се да исплива на површину и удахне. Батргао се, млатарао рукама и ногама. Коначно се окренуо, скинуо ранац с једног рамена. Удахнуо. А онда се сетио. Неколико десетина метара даље почињали су брзаци. Потом и неколико мањих водопада. И био им је све ближе.
    Ако га струја однесе на стене, удариће главом и то ће да буде крај. Држао се грчевито за ранац. Покушавао је да исправи ноге, да дохвати дно. Никако му није успевало. Коначно, одважио се да га пусти. Ногама је додирнуо дно и усправио се. Гледао је како струја носи све што је имао ка водопаду. Храна, опрема и, оно најважније, наочаре.
    Чим је изашао на обалу, стуштио се ка водопаду. Успут је покупио неку грану, не би ли дохватио ранац. Видео је да га је зауставио камен у близини водопада. Бацио се на стомак, истурио грану колико год је могао. Само што је додирнуо ранац, овај је наставио даље. Струја га је повукла и однела незнано куд.
   Маркус је лежао непомичан. Схватио је шта га је снашло. Био је потпуно мокар и без икакве опреме. Сунце је готово зашло. У то доба нема превише планинара и излетника, па је вероватноћа да наиђе на неког готово непостојећа. Мораће да настави сам.
   Гацао је по блату, по терену по коме би се тешко снашао чак и са компасом и картом. А обе ствари су остале у ранцу. Бауљао је, покушавајући да нађе било какво склониште. Сетио се некакве пећине коју је прошао неколико сати раније. Само, није долазило у обзир да је тражи по мраку, да још једном прелази реку. Наставио је на другу страну.

Бодрио се, напредовао корак по корак. Коначно је наишао на чистину. Назирао је неку стену. Без наочара, видео је свега метар испред себе. Морао је да се пипањем увери да ли је погодна за склониште.
   По околини је накупио неколико грана. Направио је нешто што је подсећало на кревет. Покрио се дебелим слојем грања и покушавао да заспи. Што је ноћ одмицала, било је све хладније. Онако мокар, тресао се испод покривача од грана.
   Двадесетак минута касније, готово да је престао да осећа руке и ноге. Уплашио се. Више му није било до сна. Заправо, плашио се да ће, ако заспи, заувек остати испод те стене. Наћи ће га, некад, ако пре тога дивље животиње не обаве свој посао. Устао је. Мора да прегура ноћ.
    Подесио је сат да се оглашава сваких двадесет минута. У тим интервалима трчао је у круг, радио вежбе. У међувремену је седео и покушавао да сакупи енергију за даље. Мора да преживи. Пало му је на памет да ће вероватно постати славан. Можда неко напише књигу о његовом нестанку? Одлучио је да то неће да се деси, макар док се он пита.

Када су се први сунчеви зраци коначно пробили кроз грање, насмешио се. Успео је, преживео је ноћ, али је заборавио да га чекају још два преласка реке. Без наочара.
   Од грана је направио штапове за ходање. Сачекао још мало, да температура порасте. Одећа се колико-толико просушила, али није желео да ризикује. Ако поново заврши у реци, сваки степен више ће да му значи. Кренуо је.
   Сат касније, нашао се на обали реке. Ова је деловала знатно мирније. Извесно време стајао је на обали. Испитивао је штаповима дно, колико год да је могао да дохвати. Тек онда је ушао у воду. На најдубљем делу досезала је до појаса. Прешао је.
    Полако је напредовао. Није смео да жури, с обзиром на то да није видео шта је испред. Штаповима је пипао, тражио било какву стазу. Онда је угледао трагове у блату. Неко је недавно прошао. Обрадовао се и кренуо на ту страну. Она најближа околина коју је успевао да види деловала му је познато. Као да је прошао поред оног дрвета или камена. Убрзо је схватио да следи своје трагове. Врти се у круг.

На ту мисао се следио. Страх се вратио. Покушавао је себи да објасни да је у питању само једна грешка. Исправиће је. Кренуће на другу страну. Тамо нема трагова. Покушавао је да се сети чему га је деда научио. Када је био дете, водио га је у лов на јелене. Причао му је о преживљавању у природи, али Маркус тешко да је ишта запамтио. Покушавао је да нађе било какву стазу. Онда је угледао трагове јелена. Као да му је деда показивао пут, да је пазио на њега. То га је мало охрабрило. Кренуће на ту страну, па шта буде.
   Шума је била све гушћа. Убрзо су се и они трагови изгубили. У полутами, Маркус је ишао од дрвета до дрвета. Мрак се полако спуштао. Био је убеђен да је то крај. Тешко да ће доживети јутро. Још један дан бауљања по бестрагији, никако. Гладан и исцпрљен, није се замарао прављењем склоништа. Ионако је свеједно. Задремао је.
   Тргао га је неки звук, неуобичајен за шуму. Окретао се, покушавао да докучи одакле допире. Ништа није видео. И тако је из шуме изашао право на обалу још једне реке.

С друге обале допирао је онај звук. Сада је био много јаснији. Мотор камиона. Само, они око камиона нису могли да га виде. Махао је, урлао. Ништа. Није му било друге до да загази у реку. Још једном.
    Насмејао се. Сетио се да негде низводно постоји мост, али није смео да ризикује да радници оду. Ако пропусти ту прилику, другу неће добити. Нашао је место где је река изгледала најмирније. Дубоко је удахнуо и загазио. Хладноћа му је стегла груди. Бацио се и запливао.
    Неколико минута касније изашао је на другу обалу. Тресао се, готово поплавео од хладноће. Такав је једва добауљао до камиона. Закуцао је на врата кабине. Када му је возач отворио, схватио је да је успео. Преживео је.

Број: 3566 2020.
Аутор: Н. Б.