Тај слатки демон нерада

ДРУГО ЛИЦЕ ДОКОЛИЦЕ

Мада од детињства досаду доживљавамо као нешто чега се треба решити, истраживања показују
да је она некад и драгоцен савезник

Мало је осећања која су на тако лошем гласу као досада. Непријатна и непожељна, она човека истовремено чини тромим и немирним, јер је се није лако ослободити. Вреба на једноличним радним местима, на састанцима који се отежу унедоглед, у спорим редовима у продавницама... У тим тренуцима свест се копрца, очајнички тражећи било какву разоноду, макар то био и неки занимљив садржај на мобилном телефону.

Могуће је да су наши давни преци били сувише заузети ловом, сакупљањем хране и борбом за пуки опстанак да би се питали може ли живот да буде занимљивији. Ипак, како су заједнице постајале веће и безбедније, људи више нису морали да мисле шта следеће да поједу и како да избегну смртоносне грабљивице. Тада је досада почела да пушта корење.

Непожељени гост из давнина

О досади као непријатном осећању расправљало се још у античко доба. Римски филозоф Сенека Млађи сковао је израз taedium vitae који преводимо као ’замор’ или пак ’гађење према животу’. За ово душевно стање особена је егзистенцијална досада, апатија, али и немир, који се јавља када појединац осети дубоко незадовољство својим постојањем. Сенека је сликовито описао како људи од чамотиње покушавају да се отргну путовањима, али им то не полази за руком јер, куд год да оду, са собом носе и сопствени немир.

Рани хришћански монаси слично стање назвали су „ацедија” (латински назив потиче од грчке речи akēdía која значи ’немар’ или ’одсуство бриге’). Оно је нарочито погађало монахе који су много времена проводили сами у тишини, а описано је као мешавина безвољности, духовне малаксалости, немира, раздражљивости и снажне жеље да се побегне од сопственог живота. Византијски монах и теолог Ава Евагрије Понтски у 4. веку је сматрао да је ацедија једна од најопаснијих „злих мисли” које обузимају човека. Назвао ју је „подневним демоном” зато што се најчешће јављала усред дана, када би се монаху, након сати проведених у истој келији у молитви и другим пословима, одједном учинило да време бескрајно споро пролази.

Корење досаде захватило је и животе савремених људи, а технологија је њену улогу учинила још сложенијом – многи данашњи послови подразумевају свакодневно понављање једноличних радњи. С друге стране, технологија нам је донела обиље дигиталних садржаја, попут рачунарских игрица, друштвених мрежа и многих апликација, којима бар накратко разбијамо учмалост.

У потрази за узбуђењем

Професор Тимоти Вилсон с Универзитета у Вирџинији у једном свом истраживању испитивао је како се људи понашају када су лишени свих спољних подстицаја. Испитаницима је наложено да 15 минута седе сами са својим мислима – без телефона, књига или било какве друге занимације. Пошто се очекивало да ће већини већ после неколико минута постати непријатно, остављена им је могућност да притисну дугме и раздрмају се благим електрошоком. Пре огледа могли су да га испробају и, иако им се осећај није свидео, дугме је током огледа притиснуло 18 од 42 испитаника. Један од њих задао је себи чак 190 електрошокова.

Џон Иствуд с Универзитета Јорк у Канади издвојио је две групе људи које су нарочито склоне досади. Први су они којима живот није довољно занимљив, па непрестано траже нова узбуђења. Други су склони стрепњи, па им свакодневица изазива неодређене страхове и тера их да се повуку.

Међутим, како истиче Иствуд, ни повлачење није решење, будући да често води у досаду од које човек поново жели да побегне.

Добра страна засићења

У опсежној студији спроведеној на Универзитету у Калгарију објашњено је да постоје два облика досаде. Један је такозвана „ситуациона досада”, која се, рецимо, јавља током напорног путовања или дугих пословних састанака. Други је „досада услед засићења”, обично изазвана једноличним свакодневним обавезама.

Неки психолози сматрају да засићење није нужно лоше и да нас у ствари и штити. Када нам исти догађаји и друштвене околности више не пружају задовољство, досада изазива нелагоду и подстиче нас да нешто променимо – да потражимо ново искуство, другачије окружење или друго друштво.

Данас, кад су људи непрестано заузети и такмичарски настројени, готово и да немају времена да застану и предахну. Досада изазвана засићењем управо нам пружа прилику за то. Стари Грци су ову врсту предаха сматрали својеврсном негом душе и веровали су да је сваком понекад потребно да застане и размисли о сопственом животу. Док смо докони, откривамо шта нам недостаје, шта нас више не испуњава и шта желимо да променимо у свом животу.

А досада код некога буди и стваралачки дух. Примера ради, сестре Шарлот, Емили и Ен Бронте, заједно с братом Бранвелом, одрастале су у свештеничком дому, окружене суровим пустарама Јоркшира. Ипак, то им није спутало машту. Уместо да потону, стварале су измишљене светове и писале приче о њима. У њиховом случају, досада је била добар савезник јер им је распламсала љубав према књижевности.

И физичар Алберт Ајнштајн био је склон доколичарењу. Међутим, то што није увек имао неки циљ не значи да му је било досадно. Неки од његових значајних научних увида пали су му на памет док је свирао клавир, посматрао уметничка дела или једрио. Остављајући себи простор за доколицу, допуштао је стеченом знању да се слегне и прерасте у нове замисли.

Светлија страна досаде показује да је не треба избегавати по сваку цену. Она несумњиво уме да буде непријатна, баш као и физички бол, али, попут бола, понекад нам поручује да нешто захтева нашу пажњу.