За читање и уживање - Војислав Зорић

ЧУКУНДЕДИНА ШТАКА

Тих дана су стизале само лоше вести: на фронтовима су се губиле читаве географије, а добијале нове историје, док су извештаји о броју избеглица, мртвих и рањених личили на дугорочне временске прогнозе. Ипак, и тако непоуздани, били су права наука у односу на гатања о броју несталих који се кретао између тринаест и осамнаест хиљада. Само су чобани знали истину: живи створови се јавкају, дају гласа од себе и нађу се на крају, ако имало шушну, а они други никада.
   Баш тада је наша породица имала и једну додатну муку: деда је пунио у нашој фамилији критичну сто осму годину, па смо му стрепели за живот. Требало га је сачувати. Узалуд нам је баба говорила да се не плашимо – ми смо га, ипак, за сваки случај стално држали на оку.
   Престаде потреба за нашим ухођењем када по њега дођоше светски главари Црвеног крста и полумесеца и одведоше га на ратиште да спасава рањенике његовом лековитом штаком. То је, заправо, била чукундедина штака, која је постала породична реликвија и није нам баш било право што је носи на ратиште, али њен одлазак са дедом, уз гаранције ових великана, био је нашој породици на понос! Видели су они, у ствари, шта нам та штака значи, па поведоше и бабу да буде дедин ађутант и секретарица! Ово му је била девета баба, први пут је ишла у рат са њим и имала је трему. Од ње смо крили оговарања месних пакосника. Они су тврдили да деди дуже трају опанци него бабе, што је била чиста лаж! Да су рекли чизме – е, то би била већ друга ствар. У ствари, он се од осамнаесте до осамдесет осме женио девет пута, док није налетео на ову последњу, која му траје већ двадесет година. За неке његове раније жене се причало да су изгинуле по разним орлиштима и гавраништима док су деди носиле на линију храну, џебану и чисту преобуку.
   Растанак је био дирљив, оставили су нам и онај стари тестамент који смо знали напамет: следећој глави фамилије остаје све непокретно, долактице и зубун припашће мами, а тати токе, џамадан и пребијена пушка московка. Мени и брату припашће сабља, уникат једног паше, стечена на бојном пољу, само ако се пронађе ко је украо кад нам је пукло ослобођење. Коме ће припасти чукундедина штака, о томе није било ни речи, као да није ни постојала. Деда је знао фалинку тестамента и шта нам чучи у глави, зато се свима нама, на растанку, појединачно уносио у лице.
   – Немојте случајно да неко започне међусобице док ме нема! Боље му је да се бестрви него да ме чека са клетвом у устима...

Била је јавна тајна у породици да ће штака припасти мом брату и мени, али се шушкало да и теткина деца (синови татине сестре) гаје неке наде у наслеђивање чукундедине штаке. Зато нам се деда и уносио онако претећи у лице, плашећи се варничења између нас. Ми смо његову претњу схватили озбиљно, иако смо били умирени мишљењима неких правника, који су нас утешили тумачењем обичајног права, по коме женска линија (татина сестра) углавном не наслеђује штаке и оружје. Зато се нисмо ми ни хватали у коло тих прича, иако се радило о наслеђу немерљиве вредности. Нека друга породица би се завадила око тако лековите штаке, али не и наша: остали смо сложни, због дедине могуће клетве, само смо нечујно режали једни на друге.
   Да је избио рат у рату због те штаке чудотворке, не бих се нимало зачудио: од ње су кости срастале као воћни калемови, а ране нестајале без употребе мелема. Иако је служила као необјашњиви еликсир, била је вредна спорења и да није исцељивала, јер је била и уметничко дело и историјски споменик наше породице. Нажалост, та три њена својства: лековито, естетско и историјско, постала су позната и лоповима, па смо морали да правимо сеф за њу, јер је пре тога била два пута крадена, али су је жандарми, по личној краљевој наредби, хитро налазили и свечано враћали. Ако се некоме чини да једна штака није достојна породичне неслоге, промениће мишљење ако кажемо, по реду, нешто више о сваком њеном својству. Друга је ствар што ми од деде нисмо смели да се свађамо...
   Лековитост је у два века била гарантовано доказана, иако је остала научно необјашњена. Деда је, рецимо, пред лекарима, увек трошио исте травке за исте бољке, али без његове штаке у близини, лековито биље се претварало у обично сено. Свима је било јасно, нека лековитост је постојала у њој и пркосила свим објашњењима. Да би проширио митологију своје штаке, деда је веома радо позајмљивао и цивилним рањеницима, укључујући и страдалнике из кафана. Сви су је враћали са истим свезама и усклицима у устима. Ишло је то тако све док један зликовац није, после употребе, одбио да врати деди штаку. Наравно, то му није успело, јер је наша породица била многобројнија, са више мотива и оружја, па су отимачи, после свега, морали да пробају лечење без наше штаке!

Од тада је деда више није никоме позајмљивао, чак је одбио и понуду једног медицинског факултета да научно испита њена лековита својства. Остала је да кружи само у породици, кад је коме заневољило. Након избијања последњег рата нормално је што се појавила стрепња за њу, не само ко ће је наследити него и бојазан коме све може доспети у руке, ако би се неко одлучио на отворену отимачину. Најгоре би било да доспе у руке непријатељу, али због мноштва рањеника и недостатка лекова и штака, ни пријатељи нису били добродошли ако би пришли неком облику државне принуде. Можда би држава и ушла у ту авантуру да се није плашила реакције због њене историјске приватности и скривених, резервних тајни, без којих би подржављена штака била бескорисна. Наиме, она је лечила само ако би болесник са њом спавао уз обавезну икону свеца којег породица слави. Деда је увек после његових многобројних рањавања стављао штаку уместо бабе у брачни кревет, што је за њу био знак да без роптања оде у другу собу. Након залечења, баба ју је пажљиво вадила из кревета и увлачила се на њено место, да би после данима била весела...
   Што се тиче естетске стране, чукундедина штака је била и вајарско и занатско ремек-дело. Може ли ико замислити штаку од дреновине из једног јединог комада? Дрен нема дебело стабло, па се не зна шта је теже: пронаћи највеће међу њима или дељати ту камену масу што се неправично дрветом назива. Деда се клео да му се његов деда клео како је дрводеља потрошио деведесет девет ножева док је штаку свео на потребну дебљину. Тако златне руке заслуживале су исти метал, па је плаћање жеженим дукатима било најмање што се могло учинити. После дрводеље, штака је однета у Призрен, где су је кујунџије опточиле срмом, а при дну јој натакле дебелу, сребрну гривну, да се од камења не би расцветавала. Када су кујунџије чашћене новцем и речима: све вам просто и аирли било, штака је однета код сарача да јој тапацира потпазухо и обложи кожом.
   На крају је завршила код једног алхемичара за лакове и смоле. Он ју је читаву од влаге заштитио специјалним биљним лаковима и тек онда намазао балзамом од којег само муве цркавају, а бубамаре остају живе. Последње је било премазивање газишта неком смолом, да се лепи за подлогу, да не клизи без обзира на угао ослањања. То је све урадио чукундеда.

Међутим, када је наш деда наследио штаку, он ју је сасвим модернизовао, тачно у духу свога времена. Урадио је то када је једном приликом пратио књаза у Русију. Тамо је, у Тули, дао да му се у њу угради пушчана цев, па је сад штака могла и да убије. Када јој је изнад оне велике сребрне гривне уградио огромни драги камен, штака је добила и осветљење за ноћно кретање. Као и свака модернизација, ни ова није прошла без отпора. Четврта баба је све замрсила после дединог повратка из Русије, не марећи много ни за одобрење самог књаза. Била је познати конзервативац и противник сваких новотарија, па је деди почела да чантра како је све упропастио јер сада штака сигурно није лековита, чим може да пуца и убије! Узалуд јој је деда говорио да нема лека који не може усмртити, она је терала своје.
   Зачудо, за драги камен није ништа приговарала, само га је меркала и повремено жмиркала на њега, као да му намигује. Баш тада је поред деде пролазио један велики ђаво са деветоро деце и шапнуо му: „Удари је том штаком, па нека после на себи испроба да ли је остала лековита”. Деда му је пред ђаволчићима рекао: „Анђео те однео, сотоњаче, шта ти пада на памет?” Онда се и он разбеснео и повукао му руку према баби, па је после испало да ју је деда ударио. Ђаво је онда деду назвао клеветником слепим код очију. Углавном, баба је, пошто је три дана спавала са штаком, устала без иједне модрице и тако се сазнало да су јој лековита својства остала нетакнута и поред извршене модернизације.
   Што се тиче њеног историјског значаја, он је немерљив. Није нескромно рећи да је штака краљица свих штака у целој Санкцонији, а можда и у Европи. На њој се могу пратити наши историјски догађаји за последња два века, јер је дедин деда увео обавезу да се на ону велику сребрну гривну при крају штаке угравирају све битке у којима смо побеђивали. Мртви и рањени у изгубљеним биткама уписивани су као жртве швалерације, ситним, једва видљивим словима. Најкрупније су исписивана имена неколико наших владара који су је користили, једног владике и по седам војвода и генерала. За пуковнике, сем оних из породице, није било места на гривни. Да би обезбедио непрекидност и селективност записивања од потомака, чукундеда је на потпазушној пречаги у дрвету урезао са спољне стране крупну клетву: „Ко прекинуо да пише, престао да дише!” На унутрашњој страни пречаге вребала је друга, још тежа клетва: „Ко записао пораз, изгубио образ!” Зато су потомци, чим би дошли себи после рањавања, тек што би трепнули после изласка из коме или наркозе, одмах слали штаку код кујунџије, да им се на љуте ране не натовари још љућа клетва!

Зар се онда треба чудити што је наша штака повремено служила и као наставно средство у школама, наравно, заједно с дедом, по позиву и бесплатно! Понекад је ваљала као учило великим историчарима. Један је магистрирао пошто је на гривни прочитао датум рањавања једног нашег скромног владара, за које историја није ни знала! Други је докторирао откривши запис да је један револуционар лежао рањен у нашој кући, док му је тих дана његова историја приписивала учешће у некој прекретничкој, епохалној победи. Додуше, докторат признат тек после смрти.
   Е, сад ви, после свега овога, реците предсмртно поштено да ли ми претерујемо у драматизацији наших страхова и стрепњи због дединог одласка на ратиште са штаком. Ако томе додамо да је он отишао још док је беснео рат, у критичној сто осмој години, када смо били препуни страха да ће припуцати из своје мирнодопске штаке и тако подићи непријатељску руку на себе, онда можете замислити шта су нам значила бабина писма о њему, а нарочито о његовој уздржаности. Бојали смо се и освете оног великог ђавола којег је деда пред деветоро његових ђаволчића послао до анђела.
   У почетку су редовно стизала повољна писма, али су се почела проређивати, што је падало теже од лошег садржаја. Затим су уследили све чешћи прекиди телефонских веза и пограничног саобраћаја. То је нормално – ми нисмо били у рату и шта има да се дописујемо? Ко је у рату, тај у њему живи и има само нужне везе преко сателита. Е, тај сателит је тих дана јавио да су неки дедини праунучићи почели из кухиње да освајају своју спаваћу собу и да ће их због тога бомбардовати неки Уједињени нација! Одмах нам је било јасно да је наш деда авионски циљ, као опомена младим побуњеницима да су погрешно васпитани и да даље од кухиње не смеју ићи. Што је најгоре, то је постало јасно и нашој породичној луди, која нас је потресла, као и увек кад би почела да јеца: где су стара добра времена Хирошиме када се отворено говорило да долази атомска бомба. Било нам је јасно да луда тугује за дедом, јер однекуд тачно зна да је погинуо. Тако је и било.

На њега и штаку се било устремило неколико ескадрила тог Уједињеног нације: све су изручиле свој товар на циљ и све су бомбе експлодирале. После нам је јавио Црвени крст и полумесец да је штака код њих и да прави исцелитељска чуда код свих сукобљених страна подједнако. Додали су још да им ускоро неће више требати наша штака, јер су измислили нове, које саме ходају, причају, лече и имају уграђен ашов у случају неуспеха. Но, они се нама захваљују у име свих тамошњих народа које је сада стрефило ослобођење са свих страна. За деду су рекли да је на парцели тој и тој у држави за коју смо тада први пут чули.
   Чим је граница државе постала шупљикава, кренули смо по деду и по штаку. Лепо је наша породица закупила аутобус и пошла право пред тог Уједињеног нацију. На чело наше делегације поставили смо кућну луду, обукли јој златну одежду и запретили јој прстом да не прича ништа о Хирошими, само о нашем деди. Тражили смо ископавање његових остатака. Када смо видели да оклевају, припретили смо им да ћемо то схватити као закидање наших права, које нећемо тајити од света. То их је смртно преплашило, па су нам одмах издали дедине кости и потврду да је умро природном смрћу. Вратили су нам и штаку, јер рањеника с видљивим ранама тобож немају више, па смо с нашим уједињеним реликвијама кренули кући. Тако се ми опет дочепасмо наше штаке баш на време, јер у повратку брат стаде на нагазну мину, па нам штака дође ко поручена. Мама тати натаче на нос цео живот спреману реченицу: „Видиш да твоја сестра није у праву, нама је ова штака потребнија”.