За читање и уживање - Георги Господинов

ЋЕРКА

У воз је ушао средовечни мушкарац који је у рукама носио, као што се носи дете, велику крпену лутку обучену у дечју јакну.

– Опростите, да ли има два слободна места?

Остали путници у купеу су се погледали, али нису одговорили.

– Изволите – казао сам и показао му место наспрам себе – али је једно.

– Нема везе, она ће ми седети у крилу.

Скинуо јој је јакну, наместио косу, сместио је на крај седишта и сео поред ње. После ју је пребацио у крило. Остали из купеа изашли су један по један да би потражили места негде другде. Остали смо само нас двојица; у ствари, нас троје.

– Како се зове? – упитао сам.

– Хајде, реци чики како се зовеш. А?

Лутка је ћутала.

– Кажи, Ма-рии... Зове се Марија. Стидљива је. Таква су деца у овом узрасту.

– Здраво, Марија. Колико имаш година?

– Пет – одговара отац. – Само што не воли много да прича. Јелда? – осмехнуо се и чачнуо је по носу. Нос јој је био савршено розе дугме. – Хоћеш ли да седнеш поред прозора? Хајде, мило моје. Дај да видимо сада шта то има напољу. Ооо, види ову краву како нас одважно гледа, а оно магаре тамо, да ли га видиш? Не, не, мало даље, поред оног дрвета.

Онда су почели да броје колико ће крава, магарића, кокошака и оваца видети из воза. Онда им се срећа осмехнула и видели су роде које су још обилазиле угарене њиве касног августа... Он јој је испричао једну стару причу о роди и лисици.

– Веома воли такве бајке – намигнуо ми је саучеснички. – И уопште свакакве приче.

У том моменту, некаква тетка је грунула у купе, без поздрава, оставила је свој кофер, загледала се у мушкарца који је разговарао са лутком, поново узела кофер, поново отворила врата, сикнула нешто изопачено и изашла уз тресак. Мушкарац је ставио руке преко дететових ушију, загрлио га и са нелагодношћу се осмехнуо. (Уши су јој биле две дуге седефасте шкољке.)

– Људи не воде рачуна шта причају пред децом.

Дуго су тако седели, а она се шћућурила уз њега.

– Приспавало јој се. Спавај, мило, спавај.

Пажљиво ју је сместио на седиште и пребацио преко ње јакну.

Видело се да мушкарац жели да ми каже нешто, али није знао како. У том моменту је ушао кондуктер, климнуо је главом, бацио расејан поглед према детету, које је спавало испод јакне, проверио је карте и изашао. Уопште није приметио.

Све време сам седео као на иглама да случајно не избије скандал, да склони јакну, да види ко спава испод ње, да опсује и позове обезбеђење воза. Схватио сам да је мој страх изазван највише због... детета, тојест лутке. Нисам хтео да јој учиним ништа лоше. Овде је време да кажем да сам ја сасвим нормалан, без обзира на то што пишем приче. Знам да то оптерећује ствари, али све остало је сасвим у реду.

Мало касније, мушкарац се ипак осмелио да крене. Погледао је дете и директно је казао да има молбу, али ће разумети ако га одбијем. Подржао сам га да настави. Говорили смо шапућући да је не бисмо пробудили.

– Морам у болницу – казао је – она још увек не зна. Овде имам неке кврге, доктори су рекли да ће бити касапљење, не зна се колико после више од месец дана терапије. Да није било ње, све бих баталио.

Мушкарац је наместио јакну којом је била покривена, загрнуо јој је рамена.

– Нећу да улази са мном. Неће издржати, није то за њу. А сама уопште не може да се снађе, и ви видите како је.

– Зар нема неко...

– Никога нема, њена мајка нас је напустила. Остали смо само нас двоје.

Нисам разумео да ли је преминула или их је оставила. Нисам питао.

– Можда привремено у неком дому – казао сам – схватајући у тренутку сву апсурдност предлога.

– Ишао сам, питао у неколико, разумете, јелда... Нигде нису хтели ни да чују. Говорили су да сам луд, у регистрима не постоји такво дете. У једном месту су чак на нас пустили псе. Марија, јадна, јако се уплашила.

Неко време смо ћутали, падао је мрак.

– Видите, ви сте једини који је хтео да прича с њом. Да ли могу да је оставим... привремено? – питање је поставио у целој својој директности. – Да ли може... на месец или два... Она не прави никакве проблеме, чак и не једе. Ја ћу вам, наравно, оставити новац. Њој је довољно само да зна да није сама. Можете да јој нешто причате, да јој читате бајке. Она све разуме. Може ли?

Седели смо непомични неколико минута. У купеу је постајало мрачно, нисмо упалили светло. Мушкарац је морао да сиђе на следећој станици, у граду где је заказана операција.

Георги Господинов (1968) спада у најпревођеније и најнаграђиваније савремене бугарске књижевнике. Написао је романе „Временско склониште”, „Физика туге”, „Вечна мува”, „Невидљиве кризе” и друге, као и бројне песничке збирке, један либрето за оперу и једну дечју књигу, неколико сценарија за краткометражне филмове. Године 2024. одликован је француским признањем Витез Ордена уметности и књижевности.

Сигурно сам рекао „да”. Мушкарац је на једном папирићу написао своје име, име болнице, одељења и лекара који ће га оперисати. Дао сам му свој телефон и обећао сам да ћу му се јавити после операције и да ћемо доћи у посету. Рекао сам да ћу изаћи да попушим цигарету. Оставио сам их да се опросте. Није је пробудио, већ је само намештао јакну преко ње.

Воз је стао. Устао је, обукао се, није одвајао поглед од ње, помогао сам му да скине пртљаг и тада сам приметио колико је мршав. Успео је да сиђе у последњем моменту и стао је испред прозора купеа. Пребацио сам се на његово место поред детета и махнуо му. Подигао сам палац као знак да ће све бити у реду, воз је кренуо и мушкарац је остао у мраку.

Када смо стигли у Софију, подигао сам пажљиво девојчицу, била је још поспана и само је наслонила главу на моје раме. Узео сам у другу руку обе торбе и изашао из воза.

Од тада су прошле две године. Отац је преминуо сутрадан после операције. Марија већ има седам година и, док завршавам ову причу, она се игра на поду поред мене.

С бугарског превела Марија Јоана Стојадиновић