Срби и математика

БРОЈЕВИМА С ПОШТОВАЊЕМ

Узбудљиви научни и наставни развој математике у савременој Србији обележила су непрекидна разарања, али је математичка мисао увек изнова успела да се подигне из пепела

Велика школа, највиша образовна установа у Србији до 1905. године, основана је 1863. године и смештена у зграду Капетан-Мишиног здања. Математика се у тадашњој Србији студирала на посебном одсеку Филозофског факултета Велике школе, а појединачни математички предмети слушали су се и на Техничком факултету. Приликом реорганизације Велике школе 1896. године, прописано је да сваки одсек мора да оснује свој Семинар – место где ће професори моћи да примају студенте, раде са њима, помажу им у савладавању градива, али и да се и сами баве научним радом.
   Тако је основан и Математички семинар са само два члана – Михаилом Петровићем (1868–1943), професором Филозофског факултета, и Богданом Гавриловићем (1864–1947), професором Техничког факултета. Семинар су до Првог светског рата чиниле само једна просторија са великом зеленом таблом за рад са студентима и једна мања, заједничка професорска соба. Исто је остало и 1909. године када је на Београдски универзитет из Беча дошао Милутин Миланковић (1879–1958) и постао трећи члан Математичког семинара.

Како су сва тројица двадесетих година прошлог века већ били чланови Српске краљевске академије, њихов научни рад на Семинару, колевци будућег Математичког института, неодвојив је од рада Српске академије наука и уметности, а тако је остало и до данас. Петровић је добро знао да правог напретка у науци нема без врхунске стручне литературе. Зато је, заједно с Богданом Гавриловићем, предано радио на попуњавању математичке библиотеке нашег првог математичара и академика Димитрија Нешића (1836–1904), која је постала важан део Математичког семинара, па је и све своје математичке књиге, донесене из Париза са докторских студија, пренео у њу. У то време Србија добија и своја прва два доктора математике школована на Београдском универзитету – Младена Берића (1912) и Симу Марковића (1913). Њихове професорске каријере нису дуго трајале, први је Универзитет напустио због једног љубавног случаја, а други због политике.



   Током Првог светског рата страдале су просторије Математичког семинара и библиотеке, а књиге и часописи су изгорели. Зато је Михаило Петровић по завршетку рата тражио и добио, као део ратне одштете, велики број математичких књига и читавих серија најпознатијих светских математичких часописа.
   Двадесетих година прошлог века из Русије у Београд на Универзитет долазе математичари Никола Салтиков (1866–1961), Антон Билимович (1879–1970), Вјачеслав Жардецки (1896–1962), као и Радивоје Кашанин (1892–1989) са школовања из Европе. Тадија Пејовић 1923. године брани прву послератну докторску дисертацију на Београдском универзитету, а за њим и Радивоје Кашанин, Јован Карамата, Милош Радојчић, Драгослав Митриновић, Данило Михњевић, Константин Орлов, Петар Музен, Драгољуб Марковић и Војислав Авакумовић. Сви ће они постати цењени и признати универзитетски професори и математичари, а неки од њих ће стећи и међународно признање. Због повећања броја математичара на Универзитету, Семинар добија, поред студентске собе, још три професорске собе — у једној су седели професори Гавриловић, Петровић и Миланковић, у другој Салтиков, Кашанин и Пејовић, а у трећој Билимовић и Жардецки.

Раздобље између два светска рата најзначајније је за рад Математичког семинара Петровићеве математичке школе — корена целокупног развоја математике у Србији и златно доба математичких наука на Универзитету, по речима Милутина Миланковића у његовим „Сећањима”. Број чланова Математичког семинара нарастао је на петнаест професора Београдског универзитета, од којих су седморица била и чланови Српске краљевске академије. Бавили су се теоријском и примењеном математиком и редовно објављивали научне радове, не само у Академијиним и универзитетским публикацијама у Србији, већ и у издањима европских академија наука и најпознатијим европским математичким часописима. Чланови Математичког семинара покренули су 1932. године издавање данас већ легендарног математичког часописа „Publications Mathematiques de l'Universite de Belgrade”, који, после завидних 84 година, излази и данас. Занимљиво је да су готово сва издања два тома за 1937–1938. годину штампана пред сам Други светски рат, изгорела током рата и на основу пуким случајем сачуваних примерака објављена као фототипско издање 1963. године.

Поред званичног Семинара, на Београдском универзитету је двадесетих година прошлог века, на иницијативу Антона Билимовича, основан и Клуб математичара као друштво без обавеза, правила, управе, годишњих избора и чланских карата. Удружење је имало сталне састанке на којима су излагани математички проблеми о којима се после разговарало и доносила одлука о њиховом штампању. По завршетку стручног дела састанка, следиле су заједничке вечере по познатим београдским кафанама „Балкан”, „Коларац”, „Империјал”, а често и у винограду професора Петровића на Топчидерском брду. На њима није смело да се говори о математици.

  
  У току Другог светског рата Академија, Универзитет, Математички семинар и Клуб математичара нису званично ни јавно радили, а окупаторска војска је током повлачења октобра 1944. године запалила зграду Филозофског факултета. Са њом је, поред свега осталог, по други пут у 20. веку изгорела и богата библиотека Математичког семинара. Због тога детаљнији подаци о Математичком семинару и Клубу математичара нису сачувани, а од завидног математичког фонда остало је само неколико књига позајмљених за личну употребу ван просторија Семинара. Остала су само сећања, понеки архивски запис и велика љубав и ентузијазам преживелих појединаца.
   Када је 1938. године Михаило Петровић одлазио у пензију, написао је:
   „Математички институт Београдског универзитета заиста је једна кошница рада, како школског и научног, тако и јавног. Он је формирао и дао другим нашим факултетима одличне наставнике за математику и њене примене, који данас, поред школског рада, са успехом обрађују своју науку и као наставници и као научници.”

Одмах по ослобођењу 1945. године обновљен је рад Универзитета и Академије. На предлог Антона Билимовича који су подржали Милутин Миланковић и Александар Белић, тадашњи председник Српске академије наука, 26. априла 1946. године донета је одлука о оснивању Математичког института САНУ са Билимовичем као његовим првим председником и Кашанином као секретаром. Маја 1946. године окупљен је Научни савет у који су ушли математичари академици, сви чланови предратног Математичког семинара. Тиме је Петровићева замисао Математичког института преживела, а Петровићеви наследници, као и њихови ђаци заокружиће у другој половини прошлог века код нас и у свету познату Београдску школу математике.
   Математички институт САНУ у Београду остаје и у данашње време средиште развоја српске математике.