Смрт у присуству власти

БЕЛЕ РУКАВИЦЕ ЗА ОБЕШЕНОГ

О тројици државних џелата који су почетком 20. века врло ревносно извршавали најтеже казне, често с поносом...

На врата председника суда у Сарајеву сваког боговетног дана крајем тридесетих година двадесетог века закуцао би један човек. Ступио би у канцеларију, скинуо полуцилиндар, прописно поздравио и питао има ли данас нешто за њега. Кад би председник одговорио да нема, опет би поздравио и тихо нестао. Ако би добио одговор да нечег има, стојећки је чекао да председник суда испуни решење и путни налог за њега и његовог помоћника. Неко са стране помислио би да се ради о неком ћати, некаквом извршитељу. Тај тихи и пристојни човек, наоко обичан судски службеник, звао се Карло Драгутин Харт. Био је џелат. Или, како је он тражио да га зову, службени извршитељ смртне казне у Краљевини Југославији.
   Кад је било посла за Харта, све је текло по строго утврђеном реду. Добио би решење о месту и датуму извршења смртне казне. На пут су се спремали он и помоћник. Овај други паковао је кофер. А унутра све оно што је припаднику његове професије потребно за обављање дужности. Црно одело, цилиндар и беле рукавице. Испод уредно сложеног одела, конопац, црна маска за осуђеника и друге ситнице.

Залеђени осмех злогласног Чаруге

   Двојица чиновника кретала су на пут. По закону, имали су право на путовање возом у другој, а бродом у трећој класи. И тако су том другом возном класом стизали у место извршења, а то је могло да буде било где у Краљевини Југославији. Наиме, кад је 1918. године створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, у многим деловима државе на снази су остали разни правни системи. У северозападним покрајинама, деловима некадашње Двојне монархије, смртна казна извршавана је вешањем у затвореном простору, без присуства јавности. У Србији се стрељало на јавном месту. Кад је 1929. године донет јединствени Казнени законик, прописано је да се смртна казна извршава искључиво вешањем, осим за пресуде војних судова, који су и даље слали пред стрељачки вод. После доношења Законика, Карло Харт растрчао се по целој земљи.
   Стизао би у место извршења најчешће дан раније. Ако би случајно одоцнио да преспава у суду, одлазио је у хотел. Тамо се углавном уписивао под лажним именом и занимањем. Представљао се као трговац. Тешко да би се нашао кафеџија или гостионичар који би пристао да угости човека његовог занимања. А и родбини осуђених свашта би могло да падне на памет.

   Сутрадан, Карло би устајао зором. Место извршења најчешће је био затворски круг, двориште зграде суда или какво слично место у власништву државе. Тамо су га чекали председник судског већа, државни тужилац, бранилац осуђеног, лекар и записничар. Стуб је већ био подигнут и чекао. Није се радило о оним класичним „Г” вешалима, већ је Југославија, уз џелата, преузела и аустроугарски начин извршења смртне казне. А та вешала била су стуб забоден у земљу, са при врху прикуцаним клином са којег је висио конопац. Испред, столичица. По жељи осуђеног, извршењу је присуствовао и свештеник.
   Док су они чекали, стража је одлазила до ћелије осуђеника и доводила га до председника суда, који утврђује идентитет и поново му чита пресуду. Харт је знатно касније сведочио да су ти тренуци умели да буду најмучнији. Осуђеници би се понашали на различите начине. Неко се тресао, неко гледао у страну. Као да су баш тог тренутка сви постали свесни шта им се спрема, и то врло брзо. Поглед на спремна вешала омекшао би и најгорег убицу. Понеко се и ваљао по поду, плакао и молио. Карло се сећао и изузетака. Један од припадника разбојничке банде Прпића Малог, када му је дошао час, приметио је да се Харту тресу руке. Овај се клео да је то од хладноће и умора, али је бандит предложио да замене места, па да џелат види да то није ништа страшно.
   Чувени разбојник Јова Станисављевић Чаруга се до самог приступања вешалима држао храбро. Смешкао се док му је читана пресуда, док је разговарао са свештеником, али му се осмех заледио кад је кренуо ка вешалима. На крају, Харт је готово морао да га вуче. А тада је био само помоћник свом претходнику, Флоријану Маузнеру.

Славни суде...

   Како год било, после читања пресуде, осуђеник је имао право на последњу изјаву.  Тако је Прпић Мали проклињао Чаругу, оптужујући га да је он свему крив.
   Председник суда на то није обраћао пажњу, већ би се обратио џелату и рекао:
   „Извршиоче смртне казне, предајем вам осуђеног. Извршите своју дужност!”
   Харт и помоћник преузимају осуђеника. Пошто је одвезан док му се чита пресуда, везују му руке на леђима. Помоћник помаже да се попне на ону столичицу. Са друге стране, опет на малим мердевинама или на столици, стоји Харт. Левом руком држи осуђеника, десном му омчу пребацује на врат, а одмах потом и црну маску преко главе. Апсолутна тишина, сви присутни скидају шешире. У том часу помоћник избије ону столицу испод ногу осуђеника, хвата га за ноге и једним трзајем повлачи ка земљи. Харт стоји и даље на оним мердевинама и повлачи омчу. За неколико секунди несрећник губи свест. Мајстор смрти силази, прилази погубљеном и узима га за руку. Прати му пулс, а када утврди да ништа више не куца, скида рукавице, баца их под ноге осуђеном и управо обешеном и каже:
   „Ја нисам крив за твоју смрт!”
   Затим прилази присутним представницима суда, уз лак наклон.
   „Славни суде, правди је удовољено!”
   Враћа се у Сарајево, до следећег задатка. Откуд уопште Харт у Сарајеву?

Ништа без пара

   Рођен је 1879. године у срезу Карлин, у данашњој Чешкој. По националности је био Ром. Незнано како, после Првог светског рата обрео се у Сарајеву. Вероватно је био само један од многих демобилисаних аустроугарских војника који нису знали шта ће са собом. Рат је готов, никакве наде на видику, посла ни од корова. Почео је да ради оно што нико није хтео. Постао је стрводер. А онда је упознао двојицу људи, Алојза Сајфрида и Флоријана Маузнера. Први је био извршитељ смртне казне, а други његов помоћник.
   Сајфрида су још називали легендом у послу, „најблиставијим именом и најсјајнијом појавом у аналима професије”. Овај Аустријанац рођен је 1856. године, а оба његова брата служила су Монархију као џелати. И Алојз се дао на тај посао од 1886. године, кад је постао привремени џелат за Босну. Додуше, није био сврстан у уобичајене чиновничке класе, али је примао плату и додатак. На све то и новац за трошкове, плус хонорар за свако обављено вешање. А како он то ради у име државе, има право и на новац на име амортизације прибора за погубљење.
   Једанаест година радио је као привремени џелат, да би га 1897. године поставили за стално. И даље је био изван свих чиновничких класа, нису га качила редовна повећања плата. Наставио је да обавља свој посао, али је стално слао дописе да му се повећа плата или макар нађе некакав додатни извор прихода. Он је покушавао сам, али ниједан послодавац неће да запосли џелата, па макар био и државни.
   Он је лично обесио учеснике Сарајевског атентата Данила Илића, Вељка Чубриловића и Мишка Јовановића, 3. фебруара 1915. године. Сајфрид је до краја живота причао да тежи посао у животу није обавио. Сматрао је то за своју дужност, нешто слично војнику који убија у рату, и није га много потресала злосрећна судбина разбојника и убица. Ипак, политички кривци, међу којима и чланови Младе Босне, остављали су траг, дубоко је саосећао са њима.
   Сајфрид се хвалио да свој посао ради најхуманије могуће, те да је измислио нови систем вешања. Ономе ко је имао несрећу да му дође у руке објашњавао је да све траје само секунд. Смрт не боли. Није било баш тако. То је и даље био онај стари аустроугарски систем, мало побољшан. Агонија је могла да траје и десетак минута. У томе се посебно истицао Сајфридов помоћник Маузнер.

Цилиндар на поклон

   Рођен је 1872. године у стрводерској породици, у околини Вараждина, али су се брзо преселили у Босну. Школу никад није видео, наставио је породични занат, а неколико пута осуђиван је због ситних крађа. Чак је покушао да држи бакалницу, али је убрзо пропао. Када је Сајфридов први помоћник умро, Маузнер се пријавио да попуни упражњено место. Како се људи нису отимали за посао помоћника џелата, одмах је примљен.
   Сајфрид и Маузнер били су два света. Сајфрид, углађени господин, миран и тих. Човек који је у слободно време свирао на цитри, чак је и компоновао. Стално је показивао неки уџбеник анатомије који је изучавао. По његовим речима, све у циљу да осуђеник што мање пати. Маузнер је био неотесан човек. Носио је полуцилиндар, кратак кожух и јахаће чизме. Изгледао је као ражаловани официр или шумар. Чак га је и сам Сајфрид описивао као незналицу и садисту. Овај се није ни трудио да то оповргне, напротив. Тако је приликом једног погубљења у Осијеку задатак извршио тако траљаво да је осуђеник испуштао душу готово дванаест минута. Присутни лекар прискочио је и почео да урла на Маузнера да не уме да ради свој посао. Упоредио га је са шинтерајем. Џелат се само насмејао и отишао.
   Те и такве људе упознао је Карло Харт. Маузнер му је одмах предложио да га узму за помоћника. Није то ништа страшно. Уосталом, постао би државни службеник, имао сигурну плату и посао. На све то, не мора одмах ни да одговори. Нека размисли. Харт се премишљао три дана и пристао. Постао је помоћник џелата. За срећан почетак, Сајфрид му је поклонио свој цилиндар, који је Харт до краја живота чувао као највећу реликвију.
   Убрзо је стари џелат отишао у пензију. Последњег је, 8. марта 1922. године, обесио Алију Алијагића, комунисту који је убио министра унутрашњих послова Милорада Драшковића. Вратио се у родну Аустрију и тамо чекао свог пријатеља, смрт. Умро је 1938. године.

РАТ И ПОСЛЕ ЊЕГА

 За време Другог светског рата улогу џелата преузели су многи. Тако и партизан Видан Мићић, који је с том дужношћу почео у Ужичкој републици, новембра 1941. године. Наставио је и касније, а сам је говорио да је убио око 2.000 људи. Мирно је дочекао крај гајећи је цвеће. Кајање није показивао, јер то нису била обична убиства, већ дужност. Његову судбину описао је Слободан Гавриловић у роману „Џелат”. Чувен је и четнички џелат Војислав Рајчић Пожаревац, који је осуђен 1980. године. До тада је живео мирно и повучено, све док га неко од родбине жртава није препознао.
   После рата изречено је више смртних казни него икада раније. Рачуна се да их је до 1959. године било више од 10.000. Извршаване су стрељањем или вешањем. Ово друго се ретко примењивало, а казне су извршавали припадници Озне, Удбе и милиције. Један од таквих био је и Милорад Голубовић, који је по сопственом казивању погубио готово 1.000 људи. Године 1968. починио је тешко убиство из љубоморе, насред улице. Убио је Миросанду Сатарић која је годинама одбијала његово удварање. Злочин је починио пред њеном шестогодишњом кћерком и осуђен је на смрт. На суду се показало да је он убиство сматрао потпуно оправданим. Казна је преиначена у робију.
   Од 1959. године примењује се искључиво стрељање, с тим да пола вода има бојеву муницију, а пола маневарску, како нико од извршилаца не би могао да буде сигуран да је баш он тај који је усмртио осуђеног. Последњи стрељани у Србији био је Јохан Дроздек из Сомбора, 1992. године. Смртна казна укинута је 2002. године.

   Од 1922. године посао је преузео Маузнер, а Карло Харт унапређен је у његовог заменика. Ипак, тек 1923. године Харт је помагао при погубљењу. Касније је сведочио да му је мало недостајало да се и он сруши. Ноћима није могао да спава, трзао се и будио, стално је сањао Маузнера у цилиндру и белим рукавицама. И то како се примиче њему, Харту. После неколико послова се навикао. Додуше, жени није смео да каже чиме се бави. Причао јој је да је постао послужитељ у суду, што и није било далеко од истине.
   До 1925. године помагао је у 25 случајева, а онда је могао да полаже државни испит. На полагању му је помагао његов шеф Маузнер. Све је обављено по прописима, строго професионално. Карло Харт је доказао да је способан да буде извршитељ смртне казне. Сада је држава имала два стручна лица.
   То је трајало све до 1928. године, кад Маузнер изненада умире. Харт, који је у међувремену посрбио име у Драгутин, остао је једини. И то је и те како почео да користи. Стално је претио да неће отићи на заказано извршење ако му се унапред не плате трошкови. Тако је одложено погубљење четворице Чаругиних хајдука фебруара 1929. године – џелат није хтео да крене из Сарајева све до му се не да новац за пут. У ратовању са државом долазило је и до тога Харт намерно закасни на извршење. Забога, није добио новац, па је морао около-наоколо. А осуђеници чекају још неколико дана. У те технике уцене упутио га је Маузнер. И у још понешто.

Продаја комадића конопца

   Као и многи европски џелати, Маузнер је са собом стално носио фотографије обешених, које је продавао заинтересованима. Ту работу наставио је и Харт. Додуше, причало да се је цео посао подигао на виши ниво, тако што је продавао комадиће конопца, за које су људи веровали да доносе срећу. Никада то није признао, а бранио се да је реч о глупостима. Јер, колико би тек он, коме су кроз руке прошли километри конопца, морао да буде срећан? Најсрећнији човек на свету, свакако.
   Продавао конопчиће или не, тек Драгутин Карло Харт постао је нека врста познате личности у Сарајеву, па и у целој Југославији. Новинари су га салетали, а он је очигледно уживао у пажњи. Имао је дара за спектакл, па никад никог није одбио за изјаву. Тако га је једном у кафани сколио неки новинар. Испитивао га је о смрти, што је Харт упорно избегавао. На крају, на питање како он то ради, и шта би било да му новинар случајно дође под руке, Карл је устао од стола. Почео је да нежно превлачи руком преко новинарског врата, да тихо говори како ће бити нежан. Оног несрећника врло је брзо прошла новинарска радозналост, па је заглавио на врата кафане, праћен смехом редовних гостију.
   До 1941. године Карло Харт извео је 119 јустификација. Одбијао је да то назове вешањем. Не, то је јустификација, то спада у стручну терминологију. А он је човек стручњак. С почетком Другог светског рата престао је са својим занатом. Ствар су у своје руке преузели „аматери”. Последњи траг о њему забележен је 1954. године, кад је разговарао с новинаром „Нина”.