За читање и уживање - Марк Твен

АМАМ

Две ствари више никад у животу нећу пожелети: турски ручак и амам.

Најпре смо Џек и ја у Цариграду отишли на ручак у једну ашчиницу у близини безистана. Роштиљ се налазио у малој просторији за ручавање, а био је сасвим отворен према улици. Кувар је био прљав, тако исто и сто, на коме није било чаршава. Ашчија захвати извесну количину меса, натаче га на ражњић и стави на ватру од ћумура да се пржи. Кад је било готово, одложи га устрану, а утом наиђе неки суморни пас и лизну га, пошто га је најпре оњушио и вероватно препознао остатке неког пријатеља. Кувар му оте месо и стави испред нас. Џек рече: ,,Виђен за даље” – он понекад игра карата – а ја сам такође одустао.

Затим кувар испече велику пљоснату погачу, намаза је добро маслом и крете с њом према нама. Погача паде у прашину, па је он подиже, обриса о своје чакшире, а затим је стави пред нас. Џек рече: ,,Виђен за даље”, ја такође.

Потом кувар разби у тигањ неколико јаја, а док су се она пржила, виљушком је замишљено чачкао комадиће меса запале међу зубе. Он том истом виљушком преврте јаја – и изнесе их пред нас. Џек рече: ,,Виђен за даље”, а ја га у томе подржах.

Нисмо знали шта ћемо, па тако наручисмо изнова порцију ражњића. Кувар узе ражњић, одвоји потребну количину меса, опљуну шаке и даде се на посао! Овог пута обојица истовремено пасирасмо. Потом смо платили и отишли. То је све што сам научио о турском ручку. Турски ручак је добар, нема сумње, али има и својих ситних мана.
Кад помислим колико су ми књиге о источњачким путовањима подвалиле, дође ми да те оријенталне путнике поједем за доручак. Годинама и годинама сам сањао о чудесима турског амама; годинама и годинама сам обећавао себи да ћу и ја једног дана у томе уживати. Безброј пута замишљао сам да лежим у мермерној кади и удишем замамне источњачке мирисе који пуне ваздух; затим бих у машти пролазио кроз језиви и сложени процес трљања и масирања, квашења и рибања, што је обављала дружина нагих варвара, који су се, огромни и сабласни као какви демони, назирали кроз магловита испарења; затим бих се неко време одмарао на дивану достојном краља; потом бих прошао кроз још један страшан суд, још страшнији но први; и, најзад, умотан у меке тканине, био одведен у кнежевске одаје и положен на лежај од паперја, где ће ме раскошно одевени евнуси хладити лепезама, док ћу ја дремуцкати и сањарити, или задовољно посматрати богате засторе, меке ћилиме, раскошан намештај и слике, пити укусну кафу пушећи успокојавајуће наргиле и најзад се препустити тихом одмору уљушкан чулним мирисом невидљивих кадионица, слатким дејством персијског дувана из наргила и музиком фонтана које подражавају жубор летње кише.

То је слика коју сам добио из усхићених путописних књига. Била је то бедна, јадна обмана. Стварност има с тим исто толико везе колико и обичан парк у предграђу Њујорка с рајским вртовима.

Увели су ме у велику просторију поплочану мермером; около, једна над другом, биле су широке галерије застрте похабаним асурама, опасане необојеном оградом и намештене огромним, расклиматаним столицама, прекривеним убуђалим старим душецима, улубљеним од отисака што су их оставили облици девет генерација људи који су се на њима одмарали. Просторија је била велика, гола и суморна; приземље је личило на амбар, а галерија на штале за људске коње.

Полунаги служитељи, слични лешевима, који су дворили госте у купаоници нису имали у свом изгледу ничег поетског, ничег романтичног, ничег оријенталски раскошног. Нису ширили око себе никакве замамне мирисе – напротив. Њихове гладне очи и мршава тела неминовно су подсећали на очигледну, сувопарну чињеницу – било им је потребно оно што се назива „честита клопа”.

Ушао сам у једну од преграда и свукао се. Неки прљави, изгладнели несрећник омота себи око бедара китњаст чаршав, а мени пребаци преко рамена белу крпу. Да сам имао при руци корито, било би сасвим умесно да је сместа оперем. Затим су ме повели низ степенице у влажно, клизаво приземље, а прво што је привукло моју пажњу била су моја сопствена стопала.

Мој пад није изазвао никакво изненађење. Очекивали су га, нема сумње. Припадао је низу податљивих, чулних утисака, својствених овом дому источњачке раскоши. Природно да сам овим падом био омекшан, али начин омекшавања није био срећно изабран. Онда су ми дали пар дрвених нанула – клупе у минијатури, с кожним ременима који су имали да их задрже на мојим ногама (што би свакако и постигли да носим ципеле број 68).

Кад бих дигао ногу, ове кломпе су се неспретно клатиле на ремењу, а кад бих је поново спустио на под, постављале би се на незгодна и неочекивана места, па би се понекад понекад чак изврнуле сасвим устрану, настојећи да ми ишчаше чланак на нози. Ипак, све је то спадало у источњачку раскош, па сам се из петних жила трудио да у томе уживам.

Потом ме одведоше у други крај коњушнице и ставише на лежај који није био начињен од златне тканине, нити од персијских шалова, већ од скромне материје какву сам виђао у црначким четвртима у Арканзасу. Није било ничег другог у том суморном мермерном затвору сем још пет таквих мртвачких одара. Било је то врло свечано место. Очекивао сам да ће овде опојни мириси Арабије овладати мојим чулима, али нису. Један костур бакарне боје, опасан крпом, донесе ми стаклени бокал воде, са запаљеном лулом на врху и витким цревом метар дугачким, на чијем се крају налазио месингани писак.

Биле су то чувене источњачке наргиле – оно што на сликама пуши Велики Турчин. Ово је већ почињало да личи на луксуз. Повукао сам једном, и то је било довољно; кроз желудац и плућа почео је да ми се шири облак дима, који је доспео чак и до најудаљенијих граничних предела мога тела. Експлодирао сам силовитим кашљем, сличним ерупцији Везува.

Следећих пет минута дим ми је излазио на све поре, као кроз пукотине брвнаре која је изнутра запаљена. Доста ми је наргила! Дим је имао гадан укус, а укус више хиљада неверничких језика који је остао на оном месинганом писку био је још гаднији. Обесхрабрио сам се. Одсад ћу, кад на кутијама дувана из Конектиката будем видео слику Великог Турчина, који, прекрштених ногу, у лажном блаженству пуши на своје наргиле, знати какав је то бесрамни преварант.

Овај затвор беше испуњен врелим ваздухом. Кад сам се довољно загрејао и тако припремио за још већу врелину, одвели су ме тамо где је и требало – у једну мермерну одају, влажну, клизаву и сву испуњену паром, и ту ме сместили на једно узвишено постоље у средини. Било је необично топло. Убрзо ме некакав човек постави крај чабра вреле воде, накваси ме добро, натуче себи на руку грубу рукавицу и стаде да ме њоме риба по читавом телу. Почео сам неугодно да миришем. Што ме је дуже глачао, све сам више смрдео. Уплашио сам се. Рекох му:

– Увиђам да ми је куцнуо судњи час. Јасно је да би требало да будем без одлагања покопан. Можда би било боље да сместа позовете моје пријатеље, јер је време топло, па не бих могао дуго да се „одржим”.

Он настави да риба не обраћајући пажњу на то. Убрзо сам приметио да ми тиме смањује телесни обим. Тако ме је тесао прилично дуго. Најзад рекох:

– Овај последњи посао је врло заморан. Трајаће сатима док ме стешете на величину коју сте предвидели; причекаћу, а ви отидите и позајмите треницу.

Опет није обратио пажњу на моје речи.

Марк Твен (1835–1910), амерички књижевник, рођен је као Самјуел Лангхорн Клеменс у савезној држави Мисури. Учио је за типографа, радио као новинар, као кормилар на речном броду, да би се прославио као писац. Прву кратку причу, „Чувена скачућа жаба из округа Калаверас” објавио је 1865. године. Његова проза одише лаким хумором, разговорним стилом и оштром друштвеном критиком. Чувени романи „Пустоловине Тома Сојера”, „Краљевић и просјак”, „Доживљаји Хаклберија Фина” ушли су школску лектиру широм Северне Америке и Европе. Важи за првог писца који је неко своје књижевно дело откуцао на писаћој машини. Патентирао је три своја изума, надахнут дружењем с Николом Теслом.

После неког времена донесе лавор, мало сапуна и нешто што је личило на коњски реп. Начинио је огромну количину сапунице, преплавио ме њоме од главе до пете, не упозоривши ме да зажмурим, а онда ме је подло тукао коњским репом. Затим ме ту остави, сличног снежном кипу од беле пене, и оде. Кад сам се уморио од чекања, пођох да га тражим. Био се наслонио на зид у суседној соби, и спавао. Пробудио сам га. Није се наљутио. Одведе ме натраг и прели кључалом водом, затим ми стави на главу турбан, уви ме у суве чаршаве и одведе до решеткастог кокошарника на некој од галерија, где ми показа на једну од оних арканзаских сећија. Попех се, па сам опет узалуд очекивао арапске миомирисе. Нисам их осетио.

Голи, штури кокошињац није имао ничег од оне источњачке раскоши о којој се толико чита. Подсећао је једино на пољску болницу, и то је све. Мршави слуга донесе ми наргиле, а ја га натерах да их изнесе не бакћући се око њих. Затим ми донесе широм света чувену турску кафу, коју су песници многих генерација усхићено опевали, и ја видех у њој последњи зрачак спасења и наде да ће се остварити макар нешто од мојих снова о источњачкој раскоши, но и то је била превара. Од свих нехришћанских пића која су прешла преко мојих усана, турска кафа је најгоре.

Шољица је мала, убрљана мутљагом; кафа је црна, густа, без пријатног мириса и грозна укуса. Дно шољице покривено је густим талогом, с прста дебљине. То је клизило низ моју гушу, а уз пут су заостајали комадићи, који су ме голицали и терали да цео сат кијам и кашљем.

Овим се завршавају моје перипетије са чувеним турским амамом, а овде се исто тако завршава и мој сан о блаженствима која смртници осећају док кроз њега пролазе. Амам је гадна подвала. Човек који у њему ужива кадар је да ужива у свему што је гадно и за око и за остала чула, а оно биће које може да тај амам оплемени чаром поезије, у стању је да то исто учини и са било чиме другим на свету што је непријатно и бедно, тмурно и одвратно.