Живот пише драме

8 ДАНА ПОД РУШЕВИНАМА

Док су спасиоци губили наду да ће наћи преживеле, испод тона бетона и челика у Венецуели зачуо се пригушен људски глас

Ернан Алберто Хил Флорес, радник обезбеђења у тржном центру у граду Ла Гваира, започео је своју смену 23. јуна. Седео је у својој кабини у подруму када је осетио подрхтавање тла. Испрва је помислио да није ништа озбиљно – само благи потрес који ће кратко трајати. Али тло је дрхтало све јаче. За мање од једног минута, уз заглушујућу буку, седмоспратница се срушила као кула од карата.

Када су се прашина и бука слегле, завладали су језива тишина и мрак. Мала кабина у којој је Ернан радио штитила га је од крхотина и одржала ваздушни канал који му је омогућио да преживи.

Ван домашаја светлости, без хране и воде, започео је борбу у којој су минути деловали као године. Да би умирио мисли, цртао је каменчићем по бетонском зиду. Сваки цртеж је био мала победа над очајањем и доказ да је и даље жив.

Изнад њега су одјекивали накнадни потреси. Два узастопна земљотреса претворила су бројна подручја широм Венецуеле у смртоносну замку. Збрисани су путеви, зграде и читава насеља, оставивши хиљаде људи без крова над главом. Домаћим спасилачким екипама придружили су се међународни тимови, а становништво се и само договорило да притекне суграђанима у помоћ.

Изван рушевина, сати су пролазили у дуготрајним и мукотрпним покушајима да се нађу трагови живота под прашином, челиком и бетоном. Први дан после земљотреса обично доноси највише наде да ће повређени бити спасени на време. Међутим, како је време одмицало, број жртава и несталих вртоглаво је растао, а спасиоци су полако губили наду да ће наћи преживеле. Пси трагачи, термалне камере и сва расположива људска снага укључили су се у потрагу за њима.

Три дана након стравичних земљотреса, спасилац из Црвеног крста Костарике, претражујући тоне бетона, нагло је застао. Учинило му се да кроз процеп у земљи чује пригушен глас.

– Умишљам ли? – упитао је колегу, али је поново зачуо исто. Био је то Ернан.

Тада је отпочео најдраматичнији спасилачки подухват. Чилеански ватрогасци и специјализоване екипе из Сједињених Држава, Португалије, Мексика, Костарике, Салвадора и Венецуеле започели су рововску борбу с временом и нестабилним рушевинама.

Најпре су прокопали тунел и кроз цев Ернану успели да протуре минијатурну камеру и заштитне наочаре. Затим су му на исти начин дали воду и инфузију да поврати снагу. Преклињали су га да издржи још мало и давали му упутства шта да ради док га не извуку.

Иако срећан што су га чули и допрли до њега, Ернан се прибојавао исхода. Замолио је спасиоце да не саопштавају његовој супрузи да су га нашли:

– Не желим да дајем лажну наду ни њој ни деци.

Али њима је то био само разлог више да се напрегну и наставе.

Подухват је трајао пуних сто сати. Прекидали су га више пута, па изнова започињали. Сваки погрешан корак могао је да уруши пробијени тунел и да згњечи несрећног четрдесетогодишњака.

Онда су прокопали други тунел. Обилне кише и накнадни земљотреси отежавали су посао. Марија Паз Кампос, искусни ватрогасац из Чилеа, све време је разговарала с Ернаном и одржавала га мирним у завршним, изузетно тешким сатима.

Коначно, осмог дана од земљотреса, прашњав, изнемогао, с повредом ока – али великом радошћу, Ернан је угледао дневно светло. Изнет је из рушевина на носилима, с маском за кисеоник, увијен у термо-покривач. Док су га спасиоци носили до амбулантних кола, суграђани су махали заставама земаља из целог света одајући им почаст.

Ернанова супруга је с неверицом изустила:

– Захвална сам Богу што га је одржао у животу толико дана. Све је јуначки издржао...

Његово спасавање је ретка светла тачка међу незамисливим губицима који су потресли Венецуелу овог лета. За спасиоце је то био крај исцрпљујућег подвига, а за Ернана почетак новог живота.