За читање и уживање – Гилберт Честертон

ЗМАЈЕВА БАКА

Недавно сам упознао човека који не верује у бајке. Не само да није веровао у догађаје о којима се у бајкама прича – рецимо, да бундева може да се претвори у кочију, већ за ту, иначе уобичајену неверицу, није могао да ми понуди ниједно иоле разложно објашњење. Покушао је нешто с природним законима, али је убрзо одустао. Затим је рекао да су, на основу нашег искуства, бундеве обично непроменљиве, и да се сви ми у пракси уздамо у то њихово својство.
    Указао сам му да тај став не заузимамо само према чудима већ и према свим мало вероватним догађајима. Кад бисмо били сигурни у постојање чуда, не бисмо их ни узимали у обзир. Оно што нам се веома ретко дешава избацујемо из круга свог интересовања, радило се о чуду или не. Не очекујемо да се чаша воде претвори у чашу вина, али такође не очекујемо ни да је затрована цијановодоничном киселином.
   У свом новинарском послу ја не претпостављам да је уредник чаробњак, али такође не претпостављам ни да је руски шпијун или изгубљени наследник Светог римског царства. У ствари, ми не претпостављамо да је природни поредак непроменљив, већ да се уобичајене ствари дешавају много чешће, и да је много поузданије кладити се на њих. Ово нам нимало не смета да поверујемо у уверљивост приче о руском шпијуну или о бундеви која се претворила у кочију.
    Наравно, да сам икада својим очима видео како се бундева претвара у аутомобил „панар”, не бих био сигуран да ће се то поновити још који пут. Не бих улагао у узгој бундева имајући у виду трговину аутомобилима. Пепељуга јесте добила балску хаљину од виле, али мислим да после тога није сасвим престала да шије себи одећу.

Па ипак, ма како то чудно звучало, многи су сигурни да чуда из бајки нису могућа. Човек о коме говорим не само што није веровао у чуда, већ је сматрао да бајке не треба причати деци. Ово мишљење (као и заговарање ропства или права на колоније) погрешно је попут најобичније подлости. Постоје ствари које је недопустиво ускраћивати. Поготово ако се то чини свесно, такви поступци разорно утичу на нашу душу. Један такав поступак било је и ускраћивање млека младим мајкама чији су мужеви ратовали против нас. Ускраћивање деци бајки – равно је таквом злочину.

Тај човек ме је посетио у име неког будаластог удружења чији сам ја одушевљени члан. Кратковиди младић лепог тена деловао је као залутали парох који није кадар да нађе пут до своје цркве. Имао је кравату необично зелене боје на упадљиво дугом врату. Треба рећи да одувек срећем идеалисте дугих вратова: биће да вазда стреме увис, према звездама. Или је то због чињенице што су многи од њих вегетаријанци, па тегле врат попут жирафе како би се домогли лишћа с врха дрвећа у Кенсингтонском парку. У сваком случају све је то, и буквално и фигуративно, изнад мене. Управо такав био је и младић који није веровао у бајке и који је игром случаја ушао баш кад сам завршио прегледање хрпе савремене белетристике и, сасвим природно, прешао на браћу Грим.
    Савремени романи стајали су наслагани преда мном. Можете замислити све те наслове: „Провинцијска Сју” (психолошка прича) и „Психолошка Сју” (провинцијска прича), затим „Привиђење” (скица) и „Мржња” (ноктурно) и још много тога у истом духу. Иначе их читам с нескривеним занимањем, ретко ми се догоди да их се заситим. Овога пута, међутим, на појаву бајки баш сам се искрено обрадовао. Напокон, помислих, трунчица здравог разума! Отворио сам књигу и поглед ми је пао на дивне, утешне речи, које ме свег испунише: „Змајева бака”. То је било тако разумно, тако здраво, ту је било толико истине! „Змајева бака”. Баш кад сам почео да уживам у том једноставном, човечном споју, подигнем поглед и угледам пред собом чудовиште са зеленом краватом.

Гилберт Кит Честертон (1874–1936) био је енглески писац, новинар, песник. Још за живота је стекао надимак „принц парадокса” због начина на који је тумачио свет и људе око себе. Уз дневне колумне у бројним новинама написао је око осамдесет књига, неколико стотина песама, две стотине кратких прича, чланке за „Енциклопедију Британику” и огроман број есеја. Његов најпознатији детективски књижевни лик је Отац Браун, а роман „Човек који је био четвртак” .

    Учтиво сам саслушао, бар се надам, шта је имао да ми каже, али кад је успут поменуо да не верује у бајке, нисам се обуздао. „А ко сте ви, младић у”, рекох, „ко сте ви, па да не верујете у бајке? Далеко је лакше веровати у Плавобрадог него у вас. Плавобради јесте опасан, али има зелених кравата које нису друго до најобичнији баксуз. Много је лакше поверовати у милион бајки него у човека који их не воли. Ја ћу пре пољубити браћу Грим, и заклети се у њих као у Библију, него што ћу да поверујем да ви нисте неко привиђење, искушење или утвара. Змајева бака! Обратите пажњу како то једноставно, разумно, логично звучи. Звучи како треба, иде скоро до самог савршенства. Ако је постојао змај, он је имао и баку. Али ви – ви нисте имали баку! Да сте је имали, научила би вас да волите бајке. Нисте имали ни оца, ни мајку! Ви једноставно не можете постојати! Верујем у много тога што нисам видео, али за тако нешто као што сте ви заиста се може рећи ’Благо онима који не видеше и вероваше’.”

Изгледало је да ме не прати довољно скрушено, тако да сам ублажио тон. „Зар не видите”, рекох, „да су бајке у својој бити сасвим уверљиве и искрене, а да су ове измишљотине о савременом животу невероватне и испразне? У бајкама душа је здрава и нормална, а свет је препун свакаквих чуда. У савременим романима свет је суморан и досадан, а душа се грчи од бола. Бајке одговарају на питање шта ће урадити здрав човек у неком фантастичном свету. Савремени роман поставља питање шта ће урадити безумник у суморном и разумном свету. У бајкама махнита васиона, али не и херој. У савременим романима херој полуди још пре почетка књиге, и онда пати од сурове постојаности и свирепог здравља васионе. У предивној бајци ’Змајева бака’, као и у свим другим бајкама браће Грим, претпоставља се да млад човек креће на путовање поседујући основне вредности, да ће бити храбар, снажне вере, разуман, да ће поштовати своје родитеље, одржати обећање, једне спасавати, према другима бити пркосан, ‘parcere subjectis et debellare…’ (штедети смирене и газити надмене), лат. Вергилије, „Енеида”, IV, 583)... Затим, поседујући здраво средиште душевног живота, аутор забавља и себе и нас замишљајући шта би се догодило кад би цео свет око таквог средишта полудео, кад би Сунце постало зелено, Месец плав, кад би коњи имали шест ногу а џинови две главе. Ваша савремена књижевност, међутим, ставља губитак разума у средиште. Лудак није згранут над собом, он је сасвим озбиљан, то га и чини лудаком. Човек који мисли да је парче стакла сам себи је исто тако безизразан као и то стакленце. Неко ко мисли да је пиле, сам себи је нешто обично као што је и само пиле. Само здрав разум може да сагледа безумну поезију лудила. Зато ове мудре бајке имају обичне јунаке, а изванредне догодовштине. Ви сте, пак, јунака начинили махнитим а причу обичном – ох, како неподношљиво обичном.”

Видео сам да још нетремице гледа у мене. Неки живац ми је прснуо под тим хипнотичким погледом. Скочио сам на ноге и узвикнуо:
    „У име Бога, и демократије, и змајеве баке – у име свега што је добро – наређујем ти да се торњаш и да твој дух више не свраћа у ову кућу.”
    Да ли као последица егзорцизма или нечег другог, тек – он је ишчезао.