За читање и уживање – Едуардо Албинати

ЗБУЊЕНИ ПРЕДСЕДНИК

На крају крајева, који то председник заслужује земљу подељену на странке које користе сваку његову слабост да би се разулариле, које при сваком његовом путу, чак и кад одлази на краткотрајна лечења у иностранство, поплаве агентима његов двор са задатком да га шпијунирају у повратку; а у међувремену, кују заверу с најнезадовољнијим фракцијама у војсци и подстичу их на побуну, па чак скандалима насрћу на само достојанство породице? Ситуација је толико дегенерисана, већ дуги низ неизбројивих година, да председник могу да будем и ја.
  Пре неки дан, док су ручавали код мене амбасадори једне малене скупине океанских острва, стекао сам утисак да ми келнери доносе на тањиру најмањи комад меса који може у кухињи да се нађе, да ми га преко воље стављају под нос брзо повлачећи прсте к себи. Отпустио сам их чим су амбасадори отишли; али још није спроведено моје наређење, јер их још видим како се клате по салонима с очајнички високим плафонима и мењају распоред намештаја без питања; и ко зна да ли ће икад бити. Очекујем сваког тренутка да ми приђе неки од њих, да ме овлаш прстима пипне по рамену, и да ми пружи новац за који тврди да је нашао испод канабета.
    А на почетку су ми деловали крајње масни, јер сам их управо ја запослио, једног по једног, водећи рачуна да се дâ предност најсиромашнијим породицама, са севера земље; где их живи понекад и по четрнаест-петнаест у огавним јазбинама. Али такве услуге не мењају неповерљиву и превртљиву природу наше расе и, уместо да су ми захвални, становници тог краја и даље убијају стражаре које шаљем у поља да попишу становништво или да окончају породичне размирице које пустоше те крајеве, или разоружавају регруте, скидају их голе и пошто извргну руглу њихову мушкост – ради се о дечацима – остављају их у шуми.
    А сада, док укочено шетају у плаво-белој униформи, са зализаном косом премазаном уљем, која открива ниско, дивље чело, ломе кокосове орахе преда мном као да ножем раде по мојој глави.

Поврх тога се крећу, тајно, у ритму њихове старе музике, која је мени онолико одвратна колико њих чини срећним; и као да се цела земља покрече, поли- тички, у вијугавим покретима тог плеса. Пошто су ме готово једногласно изабрали, одмах су почели да ме гледају попреко, растурајући се у хиљаду странака које ме, што су мање то жешће нападају. Потом се у ретким тренуцима који више не могу да ме преваре, опет скупе око мене, као што се управо ради и у њиховом плесу, сабијајући ме одушевљено у центар круга, и такорећи ме бацајући у ваздух.
   Првих неколико пута срце ми се збуни од наде. Сви су за мене, призивају све снаге одасвуда да потхранимо срце наше мале и старе земље, и да је направимо великом: само два дана касније, нека прејака киша или уништен усев кокосовог ораха и опет постају дивљачки незадовољни, растурају се и играју претећи, то јест, ударајући се по бутинама и гледајући испред себе, само испред. Понекад ми се учини, с почетка ноћи, после целог дана неуспелих сусрета са вођама партија, да чујем како добују; одлазим на прозор и гледам град како се простире, са врха двора, оцртан бакљама. Распитујем се тада да се случајно не ради о неком празнику који сам заборавио да поменем у последњем говору, али није то, то су само моји суграђани, каже ми се, који су се окупили по трговима и играју. Жалосно је што то чине без икаквог разлога.

Нажалост, и они који живе у главном граду, лепом јужњачком граду, и они су исти такви. Можда мало углађенији или можда омекшали. Код њих се префињеност насадила на примитивно варварство као неки танак, шаролик слој буђи, кварећи је; тако да су сада попустљивији у обичајима као становници богатијих земаља, али и даље имају стару премазаност, и спремност да се користе било каквим лукавством: што је остатак дивљег живота.
   Вечерас ће се окупити по салонима мог двора један велики број уметника и писаца, које сам позвао да проверим степен њиховог патриотизма. Спремно су одговорили, али то ништа не значи: готово сви, на овај или онај начин, примају новац од државе и тога не могу да се реше. Имајући сусрет на уму јутрос нисам узео мој уобичајени лек против алергије – две ружичасте куглице у шољи воде – које ме доводе у стање неке магичне поспаности; али ми је одмах понестало даха, па и сада, док се облачим у свечану униформу и трпам на себе све медаље, не дишем уравнотежено.
  Улазим у највећу просторију у двору и одједном се чује врло јака музика с десне стране, где је мрачније. Направили су неку лажну џунглу од огромног зеленог лишћа које делује лепљиво и еластично, на малим стабљикама пресађеним у вазе; и усред те изненадне шуме трешти оркестар. Чини ми се да су за ову прилику додали флауте и трубе; тако да могу да свирају националну химну или било шта да је, чији је ритам у сваком случају поремећен. Потребно је да све буде прилагођено њиховој музици која је тропска и раскошна. Ничему није послужила моја иницијатива да препустим компоновање нове химне једном иностраном композитору. Зашто, на пример, подвлаче темпо озбиљније и умереније музике оним удараљкама и сви заједно ударају пуцкетавим штапићима тамо где је предвиђена пауза, и трубама подражавајући назални звук традиционалних инстнунената које се стиде да користе?

Едуардо Албинати (1966), италијански је писац, преводилац, сценариста и уредник часописа Нови аргументи, а данас пише и за Коријере дела сера и Ла Републику. Прву збирку прича, Арабеске о моралном животу, објавио је 1988. године. Деведесетих је радио у римском затвору Ребибија као учитељ, а потом учествовао у мисијама Високог комесаријата УН за избеглице у Авганистану и Чаду. Сарађивао је с Матеом Гаронеом на сценарију за филм „Прича над причама”.

Једна група људи међу којима се налази и жена с наметљивим деколтеом, прилази ми с истим жаром с којим се хрли ка неком спортском циљу, у малим скоковима. Жена побеђује за једну дужину предности, укочи се и, додирујући чело и усне, простире се готово до земље не померајући се све док је ја не замолим да се подигне. Тако и остали чине и ја сам присиљен да се склоним и изигравам великодушност. Затим, примећујем да остале жене, све без изузетка имају на себи врло чедну одећу, ружне су и нису фризирале косу тако да им грива пада неуредно низ лице као црне траке. Једина плавуша је та великодушно раздрљена госпођа која се задржала код мојих ногу и којој ћу на крају захвалити на томе.
   Питам се: чему толика озбиљност? Можда зато што мисле да имају тужног председника? Мисле да ће га узнемирити њихова природна и дрска веселост? Али, ако је тачно да не трпим нарочито другачије од себе, колико ме само растужује то што ме схватају озбиљно. Осећам се као исмејан овим пригодно растуженим лицима, кад се врло добро види подругљива веселост, кожа затегнута као бубањ, све у свему, боја њиховог лица не може да растужи. Мој „народ” познаје само бес и чежњу: кад је угрожен, или далеко од домовине или када му је повређена част.
   Више бих волео да они постану, на моје очи љубичасти и сиви или, склапајући руке, да небу упуте уобичајену народну молитву, неку врсту уцене анђелима, да им одмах врате оно што су изгубили иначе ће себи да одузму живот.
   У томе препознајем свој херојски народ, у томе је мој херојски народ мислио да препознаје мене.
   Постао сам „херој” ове земље погађајући пушком и мачем његове непријатеље, који су га напали и поробили. Борећи се у име универзалних принципа, ослободио сам га јарма да бих га нашао на свом врату: јарам саме земље, неподношљива тежина људи. Могу да тврдим да је ово ослобођено човечанство бреме које никакав универзални принцип не може да олакша. А сада ови дворани изигравају моје лоше расположење, док им саме ноге играју, а руке не могу да одступе од столова по којима у огромним кристалним чашама тече на литре бљештаво пиће које би могло у онима најосетљивијима, после неколико чашица да изазове болну паузу, ако уопште такви постоје, а код осталих сензуално узбуђење.

Али ја нисам рођен овде. Име народа чији сам ја вођа, које подсећа на једну страшну крволочну звер, плаши ме, хтео бих да утрем њено семе. Сада, обраћајући се његовим највећим писцима који су се сјатили око мене уздишући без мотива и посвећујући ми свој забринути став који ће нестати чим одавде изиђу, решавам да се позабавим мало његовом културом. Неколико њих ухватим пријатељски под руку, због чега се они осећају почаствовани, и крупним корацима кружимо по салону, одлазећи и долазећи, док се иза великих прозора не појави џиновски месец. Говорим им о месецу и звездама на најстаријем језику наше поезије који сам научио уз велики напор, али они као да га не разумеју. Док нестаје њихов хамлетовски ореол остављајући место сумњи, и док се труде врло очигледно да се испетљају, питам их са највећом наивношћу да ми помогну да преведем један епиграф, и прилазим једној од многих исписаних плоча које су расуте по зидовима двора, као знак сећања на неку стару владавину.
   Она два писца су сад већ потпуно избезумљена, гледају се међусобно преко мене, док се ја, и даље их чврсто држећи за зглобове, нагињем ка зиду. Схватају та двојица да их један прави херој и образовани човек води у катастрофу неким заиста трновитим путем овог испитивања на крају којег више никоме неће бити потребне њихове услуге. Тада их враћам у стадо које пасе око бифеа и опраштам се од њих једним гестом који изводим недвосмислено. Затим се и ја заустављам, тешко дишући због јаких мириса који улазе кроз прозоре. Месец је опет засенчен једним огромним пљуском чији звук на трен надјачава сваки разговор. Келнери клизе смешећи се међу званицама с којима размењују знаке потпуног разумевања, нудећи их ситним кандираним воћем на послужавнику. Један високи службеник, пробијајући се поред жена закопчаних до грла у својим хаљинама, појавиће се преда мном за који трен, и ја се окрећем, осећајући жељу да постанем заувек недостижан.
   Кад бих могао да препустим њој самој моју моћну и бескрајну неодговомост, одлучио бих се само ноћас, што се мог народа тиче, да плава госпођа званично постане моја будућа љубавница.

Број: 3709 2023.
Аутор: Превела Јасмина Тешановић