За читање и уживање - Стефан Тићми

ТАТА КАЖЕ ГАМБИТ

(одломак из истоименог романа)

Ако је несаница због неподношљиве зубобоље најнепријатније искуство, несаница због луцидне идеје нешто је најпријатније што човек може доживети. Вођен управо тим пријатним осећањем, Давид је по повратку у викенд-насеље, док је Селена седела са госпођа Олгом на веранди, гостинску собу претворио у једно чудесно место: на грбави зид окачио је таблу од плуте, коју је избоцкао разнобојним чиодама. Испод тих чиода биле су закачене шаховске белешке: потези, цитати, цртице. Детаљно разрађен план: рокаде, сицилијанска одбрана, двоструки напад.
   Од игле до игле, сви записи били су повезани тананим црвеним канапом. Као да је једна скица рађала другу: од отварања партије до затварања. Тетка Олгина гостинска соба наликовала је лабораторији у којој царује занесењаштво, у којој борави и ствара неки науком омађијани физичар или некаква блесава професорка хемије. Јер само откриће до којег је Давид дошао – да шах може бити и те како занимљив – изазвало је у њему неописиву радост и узбуђење као никада до тада. Летњи распуст је обећавао.
   Како је најпре одлучио да ће играти белим фигурама, направио је подугачак списак свих белих предмета из стана којих је могао да се сети. Оне ситне предмете није рачунао: мамину белу пудријеру или белу касицу прасицу. А ни они гломазни га нису интересовали: бели водокотлић или бели радијатор.
   У кратким предасима писао је кратка писамца за Мелани, која ће јој дати кад се врати у стан.

Драга Мел,
Шахисти се деле на оне који се управљају по правилима и оне који иду својим путевима. Тата и ја спадамо у ову другу групу. Наш пут је забава. Да ли би могла да ми позајмиш свог избледелог розе коњића да ми буде фигура скакача? За остало ћу се снаћи, ђиха-ђиха.
Велемајстор, Давид Жакула

Чим је ујутру набрзака појео кајгану са сиром и испио сок од дивљих јагода, лупкајући кашичицом о сто, упитао је мајку да ли би могао до шуме да се игра, очекује Мелани.
   – Поједи тај окрајак хлеба, па можеш на окрајак шуме – рекла је Селена. – И немојте докасно.
   Давид је слагао мајку први пут у животу. Мелани није била ни близу викенд-насеља, Мелани је била код куће. А код куће је био и његов отац Адам Жакула, који се пренеразио када је тог јутра угледао свог задиханог и узбуђеног сина на вратима.
   – Тата, матираћу те белом кацигом – рекао је Давид.
   – Не, ја ћу тебе црним кувалом – одговорио му је Адам уз широк осмех, а затим је загрлио свог сина. – Јеси ли се јавио мајци? – упитао га је.
   – Јесам – слагао је Давид.
   – Добро, а сад на посао – рекао је Адам.
   – А сад на посао, тата.
   Посматрајући дечаково понашање, дечаково усхићење, отац се потресао. Иако је знао да је све тек игра, ипак, осетио је очинску одговорност.
   Није прошло много времена и, разиграни и радосни, утонули су у заједничко сањарење. У дну Адамовог ока одувек је било неког мочварног муља, па ипак, поглед му се изменио: био је топао. А Давидове плаве очи поскакивале су тамо-амо и тражиле смислене повезнице: да ли су предмети с точкићима идеални за дијагонално кретање? Да ли круна од папира са маскенбала може да послужи као круна краља? Као да је читав стан одједном постао величанствени музеј играчака у којем посетиоци имају потпуну слободу да све експонате дотакну. Он је то и чинио. Свакодневни предмети оживљавали су у његовој машти. Чивилук је проходао, ловачки прслук је проговорио, стаклени абажур је занемео. Било је осетно: у стану породице Жакула владала је тиха еуфорија.
Испрва, отац је заплесао са стакленом витрином за књиге из дневног боравка – рамтам-там – и она се нашла у спаваћој соби, тик уз брачни кревет, на којем он претходне вечери није ока склопио. Затим је Давид придржавао столицу све док отац није скинуо тешке сомотске завесе са кратким драперима окачене о дрвену карнишу, а онда су столицу макнули у само средиште дневне собе. Отац се изнова попео па прионуо да рашрафљује старински лустер од ручно дуваног стакла. И завесе и лустер пренели су у спаваћу собу. А после тога и све остало: расклопљени трпезаријски сто од тврде брезе, пет тапацираних столица, тросед с лењивцем. Табуре, сточић за кафу, саксије са цвећем, и то су склонили. Као и Селенин пијанино и барске столице са заобљеним наслоном.
   План им је био да готово све сместе у Селенину и Адамову собу: и грамофон са рогом за појачавање звука и собно огледало и стону даску за пеглање и фиокар на точкиће, све. А да Адам преноћи у северној соби: Давидовом собичку. Када су на крају уролали дебели вунени тепих, из њега су испале мрвице којима би се могло нахранити читаво јато голубова, али не и птица Јојо. Ставили су га у ходник, тик до уроланог итисона.
   Све што су у тих неколико сати урадили наликовало је великој пролећној акцији чишћења куће, када су свуд по комшилуку прозори широм отворени и када се у људима буди неописиво велика нада: све ће бити боље и другачије. Управо то је мислио и Адам: све ће бити боље и другачије. Дневни боравак породице Жакула више ни по чему није подсећао на дневни боравак. Личио је на мемљиви вајарски атеље, празан и хладан. Но није био у потпуности опустошен, у угловима су остале две половине фотеље и две подне лампе, које су, усред дана, бацале жућкасто светло, које се мешало с дневним. Четири предмета као четири авангардне скулптуре у простору. И њих двојица, Жакуле велемајстори. Био је то тренутак кратког предаха.
Адам се на једвите јаде сместио на саму ивицу фотеље којој су штрчали зарђали федери и смеђи сунђер, прогутао је три пеперминт бомбоне, а затим хукнуо. Тај дашак свежине кренуо је ка другом крају собе, ка прозору, где је Давид седео на другом делу пресечене фотеље.
   – Та твоја половина је топ, тата – рекао је Давид.
   – Да, и овако је удобно – рекао је Адам.
   – Топ је као топ. Али је и топ као топ, разумеш? – додао је дечак.
   Адам се сложио.
   – Да их онда ошмиргламо и префарбамо? – упитао је Давид.
   – Наравно, Даћо – казао је Адам. – Међутим, пре тога, урадићемо ово... Додај ми зидарски метар...
   Давид је чучао и држао један крај, а Адам развлачио други крај метра. Од угла до угла, премерили су димензије дневног боравка. Давид је записивао. Био је оптерећен цифрама и процентима као да је пред њим контролни задатак из математике. Сабирање, одузимање, пропорције.

Бучна поворка бројева у његовој глави стварала му је слатку конфузију: ако дневна соба има двадесет метара квадратних, колико је квадрата од итисона онда потребно да би се скројила тридесет и два црна поља? А после тога требало би поразмислити о овоме: како их дофарбати, како их укројити, како их лепити. Да ли можда резати и стари отирач од јуте ако понестане црних поља...
   – Учили смо рационалне бројеве и ту нема ничег рационалног – мислио је Давид. – Али ово... сада ми је све јасно.
   Иако је повечерје брзо дошло, тик пред смркавање спустили су се у гаражу. У заједничком простору Каранфиловић–Жакула–Дондоло пронашли су све оно што им је било потребно да наставе своју играрију. Заправо, украли су неколико кантица са фарбом за које нису били сигурни чије су. Сем тога, из гараже су покупили и неколико свежњева старих новина из сандука за одлагање. Велики црни цегер послужио је за четке, ваљке и шмиргле. Лепак и најлон. У том сету украдених ствари нашле су се и три полумаске са филтерима од активног угља. Био је то прави правцати поход.
   Када су се, после врзмања по гаражи, вратили у стан, дочекала их је бака Дарја у пратњи госпође Дондоло. Она је већ била на вратима док се седокоса старица радосно и победоносно возикала по празној дневној соби, држећи у наручју похабане балетске ципеле, леле, дуње ранке, леле, дуње ранке.
   – Каква балетска дива! – викнуо је Давид.
   – Баш као некад – додао је Адам.
   А онда су се, према ранијем договору и плану, разишли.

Драга Мел,
Све ми је нешто бљак и све ми је нешто супер. Код Олге ми је досадно, са татом је лудо. До малочас сам шнајдерским маказама резао итисон и правио црна шаховска поља. А пронашао сам и једну књижицу о шаху. Капабланку обожавам. Научио је да игра још као четворогодишњак гледајући свога оца у тврђави Ла Кабана и у дворцу Моро. У својој дванаестој години победио је Хуана Корза, кубанског шампиона, замисли... Јављам ти се сутра.
Твој Давид Хозе Раул Жакула Капабланка

   Адам је потом изашао из стана, носећи са собом пару топлог ваздуха из купатила. Била је то, уистину, једина пара која га је хтела. Спустио се у гаражу да покупи све оно неопходно за пребацивање у другу димензију: комбинезон, воду, пешкир. И стрпљење. Сада му је једино та камуфлажа преостала, био је то његов једини посао: полусатни, рођендански, добро уиграни програм за децу.

Док је скакао са струњаче на струњачу, кенгурасто, окружен циком, вриском и тамбаламба музиком, било је све у реду. Међутим, када је дошао тренутак да се плишани торбар мало примири, група дечака и девојчица је то искористила и оборила га. Адам Жакула је на свом телу осећао ударце: малене дечије шаке стиснуте у песницу. Кључни тренутак рођенданске тачке био је његов тренутак кључања. Није издужио врат већ се згрчио и допустио да га ударају. У његовој глави тумбале су се тамбаламба мисли: с краја на крај лобање. Тако се и родила једна нова замисао, која га је обрадовала.
   Међутим, под адреналином те идеје, али и жеље да што пре прекине слављеничку тортуру, окончао је свој рођендански програм пет минута раније. Погледао је на сат и схватио је да нема баш времена да се пресвуче. Само је скинуо плишану главу кенгура, ставио је под мишку и тако одевен кренуо је пет станица ниже, недалеко од општине, у канцеларију број 8.
   Воњ раздрнданог аутобуса мешао се с во- њем његовог комбинезона боје лешника. Кроз масно стакло посматрао је град и није примећивао мрке погледе путника. Био је заигран формулацијом реченица: шта би могао да им каже и како би могао да их убеди. Ако већ он оволике године развесељава децу, мислио је, зашто не би могли они њега да развеселе.
   – Пристаће...
   Шапутао је успут.
   – Пристаће...

Роман је добитник
Књижевне награде
„Политикиног Забавника”
за 2025. годину