Живот пише драме

ЗАМАЛО МРТВИ

Сцене од којих су саткане ноћне море ретко се виђају у стварности. Од неког ко је проглашен мртвим не очекује се да се пробуди у мртвачници или пред очима патолога. Ипак, забележени су и такви случајеви...

ЗАРОБЉЕНА У ВРЕЋИ

    Четрдесетшестогодишња Гледис Родригез де Дуарте из Парагваја без размишљања је отишла у болницу чим је измерила притисак и видела да је нагло скочио. Боловала је од рака јајника и редовно је ишла на прегледе када би осетила било какву тегобу. Супруг ју је чекао испред ординације, не знајући шта се дешава иза затворених врата. После два сата лекар је изашао и обавестио га да му је жена преминула. Оставио је у ординацији беживотно тело за које је несрећни човек морао да се побрине и само наставио низ ходник без речи.
    Супруг Максимино Дуарте Фереира био је у превеликом шоку да би протестовао због неуљудног понашања лекара. Тек је почео да се мири с чињеницом да је изгубио вољену особу. Успео је да се њено тело из болнице превезе у погребно предузеће. Радници задужени за овај посао у једном тренутку видели су нешто од чега им се дигла коса на глави. Врећа у којој је била покојница почела је да се помера. Покрети су били све снажнији. Отворили су je дрхтавим прстима. Пред њима се указало лице Гледис Дуарте, разрогачених очију, престрављено колико и њихово.
     Из погребног возила пребачена је у амбулантна кола да би јој указали помоћ. Никоме није било јасно како је лекар могао да направи тако озбиљну грешку. Максимино се сетио његовог понашања, без трунке саосећања, док му је саопштавао да му је супруга умрла. Тражио је да се цела ствар истражи. Лекар је оптужен да није ни покушао да је реанимира. У његову одбрану стао је колега који је потврдио да је реанимација била безуспешна и да после тога није успео жени да напипа пулс.
    Неки стручњаци који су били упознати с овим случајем сматрали су да је могући кривац за лекарску грешку било стање које се зове каталепсија, а које се огледа у томе што делови тела, или цело тело, необично дуго остају крути и непомични. У оваквом стању пацијенти умеју да изгледају као да више не дају знаке живота.

                                        БУЂЕЊЕ НА СТОЛУ ЗА АУТОПСИЈУ

   У великој саобраћајној несрећи која се 2007. године десила у Каракасу, главном граду Венецуеле, живот је изгубио тридесеттрогодишњи Карлос Камехо. Бар су у то били убеђени лекари Хитне помоћи који су га на месту судара прогласили мртвим.
    Камехо је одвезен у мртвачницу где је наложено да се уради аутопсија како би се утврдио тачан узрок смрти. Патолог је правио први рез на његовом лицу и одмах се изненадио када је видео да је потекла крв. Прошло је већ дуже времена од несреће и то никако није смело да се деси. Знао је шта би то могло да значи, па је брже-боље почео да зашива рану.



     Његове слутње убрзо су се обистиниле – Камехо је отворио очи и направио болну гримасу. Постало је јасно да је крв после реза кренула зато што човек на столу за обдукцију није био мртав. Док је покушавао да схвати шта му се десило, Камеху су лекари притекли у помоћ. Касније је објаснио да га је из несвести тргао несносни бол, у тренутку када је осетио како му скалпел пара кожу и месо.
    Камехова супруга је бећ била на путу до мртвачнице да би препознала „покојног” мужа. Међутим, уместо непомичног тела, пред њом се указао жив човек који је нервозно шетао ходником. Био је то Камехо, без икакве сумње.
     Вест о „васкрслом” брзо је нашла пут до новинара који су најпре посумњали у њену истинитост. Камехо им је послао своју фотографију с посекотином на лицу и налогом за аутопсију на коме је записано његово име. Тако им је доказао да се „чудо” ипак десило.
     
                                           ТРИ МЕДИЦИНСКЕ ГРЕШКЕ

    Јутарњи обилазак у једном шпанском затвору текао је уобичајено док стражар није дошао до ћелије у којој је боравио двадесетдеветогодишњи Гонзало Монтоја Хименез. Седео је на столици непомичан, затворених очију. Одмах су позвани лекари да га прегледају. Монтоја није имао очигледне повреде, али није ни давао никакве знакове живота. Двојица затворских лекара прогласили су га мтрвим.
     С њиховим мишљењем сложио се и колега форензичар, који је обавио додатни преглед затвореника и потом и сам потписао смртовницу. Хименезово тело пребачено је у хладњак мртвачнице како би га очували до аутопсије. Када је све било спремно, патолози су ушли да изнесу врећу с телом. Наједном су чули звук како допире из њене унутрашњости. Отворили су је и јасније чули дисање. Хименез је био или у дубоком сну или у коми, али свакако није био мртав.
     Одвели су га у амбуланту, где се разбудио. Био је у добром стању, а лекари и поред великог броја урађених анализа нису могли да објасне шта му се десило. Тајанствена епизода која је заварала три стручњака да потпишу смртовницу остала је неразјашњена. Хименез се дан раније пожалио да се осећа лоше, али ништа није указивало на озбиљније тегобе. Оптужбе су пале на несавесне лекаре који су остали при томе да затворенику нису опипали пулс и да су били сигурни да је мртав. Већ су, како су изјавили, биле приметне промене на кожи и мртвачка укоченост.
    Једино му је било важно то што се вратио међу живе. Знао је да ће морати да одслужи затворску казну до краја, али су му бар услишили молбу да се састане са супругом док се опорављао.