С ОКРАЈКА ИСТОРИЈЕ

ВУЧИЦА СА ТАРЕ

Једна од најнеобичнијих прича Првог светског рата у којој је у главној улози једна девојка

Крај септембра 1916. године и крај још једног злог месеца у Србији. Војска и добар део народа после албанске голготе налазе се подоста јужно, док они који су остали у Србији – стари, болесни, изнемогли или нису хтели да крену – „уживају” све чари окупације. Хране нема довољно, често се гладује, а Аустријанци немилице отимају. Није их занимало да ли нека кућа има довољно пшенице, стоке или нечега другога. Мора да се преда шта је разрезано и крај.
   Поготово су били погођени пословично сиромашни планински крајеви. И усред мира тамо се једва преживљавало. Одузети сељаку жито тих гладних година значило је пропаст, гладовање и смрт. И баш у такав крај, у село Биоска на Тари, стигла је вест да иду Швабе и купе жито. 
   Селу су се приближили кмет, који је служио као водич, један подофицир и један војник. Ишли су посред пута, потпуно сигурни да им не прети никаква опасност. Коначно, они су сила, војска. Шта им ко сме? У селу су само старци, жене и деца. Биће то лак посао.

Ватрено крштење

   Неко их је пратио погледом с брда, а није био ни старац, ни жена, ни дете. Цвијо Пјевић тек се вратио из заробљеништва. Пустили су га због тешко повређене руке коју је некако успео да залечи. Није му дуго требало да схвати какво је стање у народу. Зато је урадио оно што су вековима радили људи на тим просторима чим би имали неку зађевицу с властима. Одметнуо се у шуму, наоружан сабљом, заосталом од млађег брата, коњичког поднаредника. Код куће су остали стари отац и млађа сестра Ленка, девојка од двадесет и четири године.
   Цвију су се придружила још двојица младића из села. Негде су нашли и две пушке, па су наоружани њима осматрали друм. Тада су наишли кмет и Швабе.
   Одметници нису имали намеру да их пусте да уђу у село. Чим су се приближили, Цвијо их је упозорио. Ови су то схватили као шалу и наставили даље. Пуцањ, подофицир пада. Она двојица су га зграбила и у трку се повукла.
   Већ сутрадан стигла је одмазда. Аустријанци су превртали село, тражили су Ленку. Неко им је рекао да је њен брат у шуми, па су желели таоца. И Ленка, где ће, шта ће, него за братом.
   С оближњег брда гледала је како јој Швабе упадају у кућу, туку оца, траже да призна где су му деца. То је било први пут да је зажалила што нема пушку и бомбе. Сјурила би се међу њих, па бомбе, једну за другом, лом да направи. Девојка која се малтене до јуче занимала кућним пословима, плашећи се да ће због силних ратова престарити за удају.
   У планини је већ било снега. Ишла је и дозивала Цвија. Одједном је испред ње искрсао наоружан човек, готово прекривен снегом. Једва је препознала брата. Уз њега је већ било неколико наоружаних људи, сви побегли од швапског зулума. Чули су да постоји мала дружина на Тари, па се придружили. Надали су се брзом повратку српске војске.
   Цвијо испрва није хтео да поведе Ленку с дружином. Оставио ју је у некој колиби, код јатака. Већ после два или три дана грунули су Аустријанци. Тражили су Ленку, чули да је ту ноћивала. Међу постројеним укућанима била је и она. Само је чекала ко ће да покаже да је то Ленка. И поред шибања, кундачења, претњи, нико је није одао.
   После неког времена Аустријанцима је попустила пажња, па се Ленка изгубила у шуми. Поново је набасала на Цвију и његове. Брат је сада схватио да је враг однео шалу и прихватио ју је у чету. Није дуго чекала на ватрено крштење.
   Чета се пребацивала на Вис, на самом врху Таре. Како је Ленка Пјевић деценијама касније приповедала Антонију Ђурићу, који је то објавио у књизи „Жене Солунци говоре”, одједном су фијукнули меци, обијајући кору дрвећа. Чета се брзо расула по заклонима, заметнула се борба. А Ленка је први пут у животу држала пушку.

Вежбе у шуми

   Цвијо је командовао паљбу, али само насигурно, да се штеди муниција. Први метак Ленка је испалила насумице. Гледала је како њени саборци пуне оружје, тако и она. Утом је угледала Швабу који се пребацивао иза дрвећа, у скоковима, погнуте главе. Нациљала је на следеће дрво. Ако се још једном појави, опалиће. Није прошло неколико секунди када је угледала главу и повукла обарач. Учинило јој се да је истовремено одјекнуо пуцањ и јаук. За сваки случај, сасула је још три метка. Онај се више није дигао.
   Ленка је застала. Управо је убила човека. Као да је све било у магновењу. Пренула ју је бомба која је експлодирала у близини. Засула ју је земљом и грањем. Одједном, све јој је било потпуно уобичајено. Као да се родила у борби. Приметила је још једног Аустријанца који се пребацивао ка њиховом положају. Можда ју је баш он кундачио и шибао њене јатаке. Кућу спалио, оца пребио. Крв јој је наврла у главу. Спазила је да се поново појавила глава, видела је и телећак на леђима. Још један пуцањ, још један јаук. Нишанила је на друга дебла. Чекала да се појави непријатељ.
   Експлозије су одјекивале шумом. Схватила је да то Цвијо баца бомбе. Аустријанци су се убрзо повукли. Оставили су иза себе пет мртвих. Рањене су однели са собом, у Ужице.
   Убрзо по окончању борбе чета се повукла дубље у планину. Одмарали су се, а Цвијо је преузео на себе да сестри објасни све тајне војничког заната. Како се користе заклони, бацају бомбе. Убрзо се толико увежбала да је пуцала у мете за опкладу.
   Није прошло ни недељу дана, а имали су нову борбу. Потера је натрапала на њихову земуницу, па су морали да се извлаче под борбом. Неколико група војника пробијало се ка Ленки. А она је држала бомбу у руци. Бројала до пет. Бацила. Чинило јој се да експлозија цепа планину. Јаук, дим. Остатак стрељачког строја непријатеља бежи. Чета скупља оружје непријатеља и одлази даље.
   Убрзо се рашчуло за Цвијову групу. Још више за Ленку, девојку-вука. Испредале су се приче, што је доводило нове људе. Већ на пролеће 1917. године било их је тридесетак. Зиму су провели у земуницама, и већ с првим зеленилом ваљало им је да покажу непријатељима да су још ту. Цвијо је честоодлазио, скупљао податке шта се дешава у Ужицу и Бајиној Башти. Да ли војници са Солунског фронта пишу? Да ли може да се одгонетне када ће у пробој?
   Од јатака је чуо и да су окупатори тих дана одузели десетине оваца и коња и да их држе на Калуђерским барама. Баш оно што им је било потребно! Напашће исте ноћи!

Непријатељ у гаћама

   До непријатељског бивака стигли су пред поноћ. Радили су ножеви, Цвијо и још двојица уклонили су стражаре. Борци су се распоредили иза дрвећа и чекали наређење за напад. Свуда около шума, само зграда на чистини. Аустријанци спавају.
   Ленка је стајала иза једног бора, нишанила. Чула је разговор. Језик јој није био познат. Нису њени. Убрзо је, запрепашћена, испред себе угледала двојицу Аустријанаца. Утом је Цвијо дао знак за напад. Пушке су плануле. Сви су кренули ка згради. Само је Ленка и даље гледала у ону двојицу. Они укопани, не знају где ће, шта се дешава. Тада је искочила иза дрвета с упереном пушком:
   – Стој! Руке увис!
   Ови одмах дигоше руке. Клатили су се, да ли од страха или од ракије? Ленки је свашта пролазило кроз главу. Можда су из пљачке? Можда су управо обешчастили неку девојку? Спопала ју је жеља да их одмах побије. Ипак, заробљеници су. Не иде то тако.
   Пред кућом и даље грми. Пуцњава не престаје. Потрајало је још десетак минута. Само што је све утихнуло, Ленка је чула како је Цвијо дозива. Она потера ону двојицу и пред њега. Било је још седам заробљеника, мртвих шест. Остали су утекли.
 

СРПСКА ЕПОПЕЈА

   Поводом стогодишњице завршетка Великог рата, крајем прошле године београдски „Принцип Прес” објавио је репрезентативно издање Српска епопеја 1914–1918, сабрана дела књижевника Антонија Ђурића у шест књига: За част отаџ­би­не, Ју­риш у по­ро­бље­ну отаџ­би­ну,  Со­лун­ци го­во­ре, Же­не со­лун­ци го­во­ре, То­плич­ки уста­нак, По за­по­ве­сти Ср­би­је.
   „Уз­бу­дљи­во и по­тре­сно све­до­чан­ство о Ср­би­ма у Пр­вом свет­ском ра­ту, величанстве­но и стра­шно. О гол­го­ти и вас­кр­су, о хе­рој­ству, стра­да­њу и под­ви­гу једне ма­ле зе­мље и ве­ли­ког на­ро­да.”
   Књиге се уз специјалне попусте могу поручити од издавача: 381 11 322 70 34.

   Настало је већање. Шта да раде са заробљеницима? Да им пресуде на лицу места? Да их пусте? Размена заробљеника не долази у обзир, нико од њихових није заробљен. А и ово су пљачкаши, каква царска војска. Зато, да их побију. Коначно, неко се сетио да је Ленка прва узела заробљенике, па нека она пресуди.
   Девојци је свашта пролазило кроз главу. Мора да буде праведна. А опет, ови су злотвори. Вешају људе, пљачкају, силују. Зар се нису од таквих и одметнули? Али, она је војник. А правило српске војске је да се заробљеници не убијају. Па сам Цвијо јој је приповедао о томе. Шта се то дешава с њом? Хоће смрт, хоће крв, метак у чело, вешала на грани...
   Потрајало је. Потпуна тишина. А онда је само рекла:
   – Одвежите их!
   Аустријанци дрхте. Спремни да клекну и моле за милост. Ленка им је наредила да се свуку. Ови се згледају. Мора да хоће да их стрељају, па да се не оштете униформе. Ленка је поновила наредбу. Неки из чете пришли су заробљеницима и свукли их. Потом је наредила да их поново вежу, конопцима за стоку. Ленка им се поново обратила:
   – Идите својој команди и реците да вам је Ленка поклонила живот! Испричајте официрима шта вам се десило на Тари!
   И ови, шта ће, него лагано кроз шуму ка Бајиној Башти. Царска војска у гаћама.
   Два дана касније стигла је потерна колона. Ленка и остали припремили су бомбе. Њих су се Аустријанци највише плашили. Планина се поново проламала. После бомби, брза паљба. Поново бомбе. Ленка је бацала једну по једну, уз чашћавање:
   – Ова вам је за оца, ова за кућу, ова за ноћи у снегу...
   После два сата борбе Аустријанци су почели да се повлаче. Само, сада су и Ленкини имали губитке. Један борац је тешко рањен, док су другог Аустријанци одвели у Ужице и обесили.

С бомбама у џеповима

   Цвијо, Ленка и чета крстарили су планином. Свако мало би нападали, спречавали Аустријанце да улазе у села. Ови су убрзо схватили да није упутно да се мрдају даље од путева. Шумом и планином царевали су Ленка и њени вукови. Ипак, окупатори су ухватили њене две сестре и спровели их у Ужице, као таоце.
   Цвијо и Ленка убрзо су написали писмо команди у Ужицу. Тражили су да сестре пусте из затвора, иначе ће њихове војнике убијати где год их виде. А има их... У команди писмо нису схватили озбиљно, сестре су и даље биле у затвору. Зато је Цвијо послао Ленку право у Ужице.
   У град је ушла на колима, прерушена у сељанку која продаје кајмак на пијачни дан. С бомбама у џеповима. Однела је два писма. Једно трговцу Пржуљевићу, друго учитељици Љубици Чакаревић. Трговац је успео да подмити некога у затвору, па су им сестре брзо биле на слободи. Од Љубице Чакаревић сазнала је најновије вести. А ова девојка се нешто касније пробила до Солунског фронта и учествовала у пробоју.
   Када се Ленка вратила из Ужица успешно обављена посла, чета се поделила. Она је остала с Цвијом. Овај је тог лета говорио само о смрти. Као да је нешто предосећао.
   Био је 9. август 1917. године. Чета се одмарала на пропланку, чистили су оружје. Одједном је запраштало са свих страна. Ленка није стигла ни метак да опали када је чула урлике:
  – Убише Цвија!

Опоравак у пећини

   Добауљала је до брата. Лежао је у локви крви. Мртав, погођен у леђа. Није ни сузу пустила. Дохватила је бомбе. Аустријанци наваљују, а она чека. Како су се приближили, бомбе су полетеле. Аустријанаца је било као плеве. Бомбе су их зауставиле.
   Чета се повукла дубље у шуме. Повремено су нападали непријатеља, када их сретну негде у пљачки. Ленка је водила нападе. Зиму су провели у земуницама. С пролећа су се пребацили ка Маљену. Напали су неке швапске поверенике који су откупљивали вуну. У повратку, потера им је препречила пут. Развила се борба. Поново је Ленка заробила неколицину њих. Предала их је својим људима, који су брзо завршили с њима. Више није било милости.
   Пребацивали су се до Ражане кад је запуцало са свих страна. Упали су у заседу. Ленка је осетила оштар бол изнад колена. Крв шикља. Свуда около зује меци. Једва се докопала заклона. Један метак скинуо јој је капу с главе, други откинуо дугме с капута. Друг ју је превио, а остали носили кроз шуму. Вратили су се на Тару и склонили у једну пећину. Више месеци није крочила напоље, опорављала се. Њени другови су и даље водили борбе.
   Када је коначно успела да стане на ноге, одлучила је да се спусти до Кремана. Срела је сељаке који су се враћали из Ужица. Питали их шта се дешава, а они да се Швабе повлаче, беже. Стижу наши!
   Ленка је заплакала као дете. Први пут после две године ратовања.
   Ленка Пјевић удала се после рата за Малишу Рабасовића из Мокре Горе, родила седморо деце, дочекала унуке и праунуке.