Живот пише драме

ВРИСАК ДО НЕБА

Покушавала је да се сети свега што су училе на курсу преживљавања. Само, навала адреналина и страх учинили су да заборави све што је икада знала. Могла је само да лежи и чека помоћ.

Нестварно плаво небо Јуте било је једино што је двадесетједногодишња Шајна Мајтум видела. Лежала је на леђима. Десна рука јој је била искренута под чудним углом. Осећала је као да јој је огромна стена наваљена на леђа. Није могла да помери стопала. Само је једна особа знала где је, а и та ју је оставила сат раније.
    Било је то 20. априла 2008. године. Шајна се два дана раније с другарицом Бри договорила да оду у истраживање кањона у југоисточној Јути, САД. Као и пре сваког таквог подухвата, обавиле су опсежне припреме. Претраживале су интернет, загледале мапе, чак и позвале ренџерску службу. И сви су се слагали да опасности углавном нема. На неколико места дошло је до малог одрона, али ништа страшно. Нека стазе су прекинуте, али уз повећану пажњу није тешко да се заобиђу те препреке. Шајна и Бри нису желеле да им такве ситнице поремете планове. А и није им био први пут да обилазе кањоне у Јути.
    Све је било у реду док су се држале стазе. Онда су наишле на део где је стаза једноставно била затрпана. Покушавале су да рашчисте пут, али је камење било превелико. Ипак ће морати да препрече.
   Испод стазе било је неколико усека у стенама. Бри је предложила да покушају туда.
   Полако су се са стазе спустиле на први усек. Одатле су прескочиле на следећи. Потом још даље. Испоставило се да је последњи најтежи. Шајна је кренула прва. Руком се ухватила за неки жбун који је растао између два камена. Проверила колико је чврст. Потом је брзо пребацила ногу на други усек. Потом и другу. Бри ју је следила. Наставиле су даље стазом.
   Путељак их је одвео право на једну голу зараван. Незгода је била у томе што се даље није могло. Нигде стазе, нигде пута. Девојке су разматрале куда би могле. Није долазило у обзир да одустану и врате се. Шајна се нагла над ивицу заравни. Испод је била повелика стрма низбрдица.
   Учинило јој се да негде доле види усеке у стени. Можда буду добар ослонац за ноге, колико да се безбедно спусте. Само, није била сигурна. Истегла се преко ивице колико год да је могла. Ранац је почео да јој смета. Клизао је ка врху њених леђа. Батргала се, покушавала да га одгурне и врати на место. Утом су рамена претегла. У тренутку је схватила да се котрља низ падину. Камење јој је секло руке. Покушавала је да искористи шаке да би се зауставила, забијала је прсте у тло. Ништа није помагало. Није успевала да успори. И била је све ближе подножју. Тада је покренула и неку стену, која се скотрљала за њом.

Коначно се зауставила десетак метара ниже. Тачније, забила се стопалима. Бол ју је пресекао.  А онда је уследио још јачи. Она стена ју је стигла и ударила посред леђа. Преврнула се на страну. Урлала је од бола и страха.
   Чула је како је Бри дозива. Потом видела каменчиће који јуре ка њој. Девојка се спуштала низ падину што је брже могла. Шајна је плакала, препипавала се по телу.
   Покушавала је да утврди шта је сломљено, колико је повређена. А нешто је сигурно било. До тада није била свесна да може да поднесе толики бол. Поготово онај у доњем делу леђа. Обе ноге су јој биле препуне модрица. Оно што није било плаво, било је крваво. На све то, десно стопало једва да је могла да помери. Зачуђено је загледала десну руку. Била је чудне боје, тамноцрвене и плаве. За дивно чудо, није болела. Само је стајала под неприродним углом. Утом се и Бри нашла поред ње.
    Ослободила ју је ранца и окренула на леђа. Није долазило у обзир да је даље помера. Ни да помисле о ходању или, чак, седењу. Бри је извадила мобилни телефон, тек да би схватила да су изван домета. Шајна ју је преклињала да оде по помоћ.
   Знале су да ће јој требати макар сат времена да отпешачи до места где су оставиле аутомобил. Одатле још двадесетак минута до ренџерске станице. Било је рано поподне, али мрак рано пада у пустињи у то доба године. Ипак, није било друге.
   Бри је савила Шајнину јакну и подметнула јој под главу. Непрестано јој је говорила да не сме да помера врат. Шајна ју је једва чула. Разабрала је само:
    – Не мрдај, молим те!

Онда је остала сама. И готово да се насмејала. У том тренутку није било никакве опасности од мрдања. Тешко да је могла да помери и мали прст. Покушавала је да се сети свега што су училе на курсу преживљавања. Само, навала адреналина и страх учинили су да заборави све што је икада знала. Могла је само да лежи и чека помоћ.
   Гледала је како облаци путују небом. Гавран је кружио изнад ње. Могла је само да се нада да је не гледа као плен. Убрзо је нестао. Тек онда је постала свесна да је ноге неподношљиво боле. А није могла да се одлучи да ли је горе то или бол у леђима.
   Убрзо је осетила жеђ. Покушавала је да трпи, али није дуго издржала. Очима је тражила чутурицу. Остала је ту негде. Убрзо ју је спазила. Покушала је да помери руку, али је то било тешко. Сваки покрет који би начинила, макар био дугачак свега центиметар, изазивао је праву лавину бола. Као да јој је неко забијао усијане ножеве у леђа. Убрзо је одустала. Могла је само да гледа у чутуру. Потом је одустала и од тога. Није желела да се мрцвари. Минути су споро пролазили. Превише споро, као сати. Можда и дани.
  Сунце је одавно зашло за ивицу кањона. Било је све мрачније. Шајна је непрестано понављала себи:
  – Биће све у реду! Добро си, помоћ је на путу!
  Претпоставила је да је прошло неколико сати када је чула како је неко дозива. Препознала је Бри. Шајна је покушала да се одазове, али из сасушеног грла није излазио глас. Више некакво скичање. Испоставило се да је то сасвим довољно да је Бри нађе.
   Клекла је поред повређене другарице. Ова је приметила да је с њом и ренџер. Видела је белу браду, а онда се сетила човека који им је то јутро издао дозволе да уђу у кањон. За неколико минута се и он изгубио. Отрчао је до улаза у кањон, како би могао да наводи спасиоце.

Шајна је схватила да помоћ стиже. Онда као да су попустиле све бране које је поставила болу. Некако је успевала да га сузбије снагом воље. Више није могла. Урлала је. Свака сломљена кост је пулсирала. Очигледно их је било много. А онај најгори, из кичме, сада је ишао ка стомаку. Имала је утисак као да јој утробу претвара у кашу. Осећала је као да је неко гази по повређеним стопалима. И да јој се рука ломи изнова и изнова. Вриштала је. Псовала. Давила се у сузама. Бри је испрва покушавала да је утеши и смири. Напослетку, седела је поред ње без гласа. Могла је само да чека да прође.
   Када се Шајна коначно смирила, Бри је покушала да је заговара. Мора да је одржи при свести. Запиткивала ју је о омиљеном сладоледу, музици. То као да је Шајни одвлачило пажњу од изломљених костију. Одговарала је, а повремено би се и насмејала.
   Већ је увелико пао мрак када су спасиоци стигли. Једва су их нашли, Бри је морала да их наводи гласом. Положили су Шајну на носила и помоћу конопаца их пренели на безбедно. Тамо је већ било возило, упаљеног мотора. Док су се труцкали по разрованом путу до места на које је могао да слети хеликоптер, Шајна је плакала без престанка. Свако налетање на рупу или прелазак преко камена изазивао јој је невероватан бол. Нису помагале ни инјекције. Коначно, стигли су. Када су је изнели из возила, песак је летео на све стране. Елисе хеликоптера готово да су направиле олују. Неко јој је рукама прекрио очи, да јој не упада песак. Макар да је тога поштеде. Кањон је потпуно утонуо у таму. Али Шајна је била на сигурном, на путу ка болници.