За читање и уживање - Ђуро Шурлан

МАЈЧИНА МИЛОШТА, РОДНА ВОЋКА

Могао бих вам побројати десетине својих пријатеља са којима узајамно делим непоправљиву искреност.
   Сад ћу вам изнети јавно сведочење своје о жени која је уживо садржала све свете највише особине духовности највиђенијих женских ликова народних песника и приповедача: и умност мајке Јевросиме, и патњу мајке Југовића, и милошту вила. То беше моја мајка Цвијета, рођена под Козаром. За таква бића се каже да су родна воћка поред пута: стоји уз пут путницима, и брана и храна, ћутке као оно свето отајство Шантићево. Пружа невољницима и хлад и утеху за глад; но међу њима има и незахвалника који тргају њене гране, ждеру халапљиво дивне слатке сочне плодове, срчу и облизују се људождерски, а јадна воћка ћути и рађа, док јој зликовци не окљаштре све њене гране и немушто маше поред пута као утвара.
   Моја мајка, по свим шавовима живота, била је и јунак и човек. Нарадила се и нарађала за других десет. Обема ногама и рукама стајаше на земљи од јутра до мрака. Од некадашњих домаћина-средњака постадосмо пука, мединска сиротиња. Три пута су нам мили Немци и благодатне усташе и Черкези палили имање до темеља. Од два извора живота, пољопривреде и рудника углља, могло се до Другог светског рата живети. Но, да рудник никад не падне у руке непријатељу, народни борци су га урушили до неупотребљивости.
   Након рата су се најспособнији руководиоци расули у велике градове уз нову власт да је служе. Сетили би се свог завичаја замашним идејама, рецимо, да се обнови рудник. Међутим, није било човека који има петљу да то спроведе. Завичај су неки напуштали колонизацијом у Војводину. Фабричка производња текстила истискивала је из кућа страшни робијашки рад – ткање платна на тарама, ткалачким становима. и мало по мало, миц по миц, обарали су утемељеност становништва у саме себе. Настајао је нови свет готована: за готов новац си куповао производе које си до јуче сам стварао.

Тек, народ је у јад утерало принудно, оно милом и силом, утеривање у сељачке радне задруге. Брат ми је сведочио да се у задрузи стварало мноштво добара, али да је то пропадало због лоше прерасподеле. По растурању тих задруга, било је мојима грозно зло у кућу заскочило. Отац је, по свом занату рудара, отишао да ради у сењски рудник код Ћуприје.
   Уз социјално осигурање своје и својих укућана капала је плата за порез. Наметнули су прогресивни порез и из продаје пољопривредних добара није се могло исплатити држави што је њено, штоно кажу, Богу божје, а цару царево. Нас деветоро деце препустио је на бригу нашој мајци. Е, сад, да видите њено истинољубље. Колико пута ми је причала. Опричала ми је тај њен осећај изданости. Говорила би ми:
   – Е, шједи, дико, очи моје, да ти опричам о рату. Запуцаше усташке пушке. Биљају кај буљавци-кокице. Таман се пита у пећи пекла. Јадна ти сам, излет’ла сам од стра’ надвор спорад себе. А онда брже-боље зграбим торбак са пресвлаком и троје дјеце да бјежимо. Твој брат Миланчић и сестрица Роса трче уза ме. На мом рамену двогодишња Миљка пјева. Наиђоше два домобрана. Зауставише ме у нашем воћару уз нашу кућу. Повикаше:
   – Не бегајте, госпођо, Нећемо ти ништа! Иди својој кући.
   Ондак ће један од њи’ онако домаћински кајсти мени мученици:
   – Видиш, мајко, једна девојчица плаче. Ова друга пева. Само ти иди у кућу, мајко.
  А мени јадној, од радости што смо живи и од жалости што ми муж није според мене, сузе.

Понављала ми је мајка ту згоду као покварена грамофонска плоча. Но, једном, као да се у њој нешто прекиде, нека устаљена кажа, откиде се као бесан и силно ојађен пас с ланца и рече:
   – А они мушкаћи поправе дјецу нама на врат, па нас пуште да се бортамо ш њима како знадемо.
   Та њена реч бортати дуго ми се мотала по мислима, док нисам открио њен страшни смисао да потиче од работати, робовати, робијашки се мучити са животом и људима. Замислите само страшни душевни терет: хоће ли она и деца остати живи? Па ношење физичког терета – деце и осталог... А нигде никакве заштите, савезника, помоћи.

Морам овде да се наставим упадицом. Дакле, неких тридесет година након те мајчине приче о домобранима, у Загребу сам, под Сљеменом, прелазио неку врло незгодну широку улицу на трамвајској окретници. Водио ме неки озбиљан постарији господин. На неколико мојих успутних речи, он ме запита:
   – Одакле сте Ви, господине?!
   – Са Козаре! – шкрто одговорих.
   – Ма знам то, него из којег села? Опростите, није важно из којег села. – додао је човек. – Није важно. За вријеме рата био сам тамо заробљен. То је дичан народ! – заврши он.
   Одмах сам се обрадовао такву сведочењу. После сам повезао ту причу с мајчиним сведочењем и сведочанством о неизмерној добростивости мога народа. Да је тај човек био домобран, непорециво је и по његовом ставу према мени и сведочењу о мом народу. Да је био усташа, не би био у прилици ни да зуцне; већ тада су наши борци тај галат и шљам од људи немилосрдно уништавали као стенице. О тој трећој војсци у наказној „независној” Павелићевој држави нерадо говоре партизани; тек, како су били мрски усташама, и домобрани заслужују посебна историјска истраживања. Али не да се узму паре на паламуђења кабинетских пискарала.

Било би и те како морално истражити ту невиђену стрпљивост загорских домаћина које су усташе натеравале и милином католичке вере и силином огња у рат. Како је било тим домаћинима остављати оно своје земљице и кравице што им је зиратила ту земљу и препуштати самима себи сестре, жене и децу? А тек препуштати жене сеоским ђилкошима што су се одувек знали измаћи војној обавези! Зато сваког укућанина учим да разликује усташетине, отпад хрватски, од Хрвата. И мој народ је пун и гада и добричина.
   Да се вратим својој милосној мајци, као што ме она у мом детињству привијаше у своје крило, увече, после силних послова, кад се примакне време спавању, да ми прича причке (приче је звала причкама). Иако беше проста домаћица, њен језик је био пребогат необичним речима од лепоте. Шалила се вицкасто. Кад би неког блиског нудила ракијом, шалила би се:
   – О’ш ли раскиње (од раскини је).
   Или би неког знала упитати:
   – Јеси ли козјебо (од озебо)?
   Најстрашнија је била наша незаштићеност и од силовног укућанина и од безобразних комшија. Памтим, и те како памтим, до ситница. Седи мајка у кући и крпи наше гегице. Обично је то конопљана кошуљица од рамена до земље, као рокља (сукња). Зимска одећа је касније била куповна, па су на рупама и подеротинама мрког шајака, дебелог вуненног платна, освитале и жуте закрпе. Седи мајка и зашива, као да своју муку сашива у непрегледну јадиковку. Ћути. Ми около, ситнеж од деце, седимо и пратимо рад.
   Лети за храну и Боже помози. Здела зелене салате и крува нахранила би гладна уста. Из баште смо брали краставце и мљацкали их сласно као прасци, да је све пуцало. Са крушке и јабуке брали смо недозреле воћке. Појести пиле – само о свецима, благданима. За славу о светом Јовану било би и шапа и колача сваке врсте за госте. Ми смо се морали стрпети да нешто поједемо.

Кад се гостило, деца су седела за посебним столићем, као бокци, а гости за главним столом, пију, ждеру и певају из све главе. И само је тад било пшеничног „стрвног” пецива. У остале дане, све до десете године мога живота, пшенице није било доста. куруз и кромпир, гра’ и купус, беху свагдањи.
   Нас деветоро као девет жишки! Ваља то поред осталог и ућерати у ред и рад. Мајка би устајала зором. Дете се мешкољи да устане на чување стоке. Она га умирује:
   – Нека дијете, ја ћу, рано моја.
   Рано, у рану зору, у праскозорје зимско, у четири ујутро, буди она милосно свог сина, зјеницу ока, свог школарца:
   – Миро, сине, устај, ваља у школу.
   Све би жртвовала да откине и од уста, прода и купи школске књиге мом брату, неизмерно вредном и пожртвованом дечаку. И двадесет километара је пешачио дневно у школу, по сметовима и до два метра. Али кад неко од нас нешто напакости, згази пиле или почини какву другу штету, одмах би швићкала дугачка танка мотка, зујећи као змија око голих ногу неваљалца. Ја сам се скривао у кокошињац, само да ме не дохвати.