Сендвич је стар више од 2000 година

ЊАМ ИЗМЕЂУ ДВА ХЛЕБА

Иако још од треће сезоне „Црне гује” знамо да је сендвич добио свој назив по истоименом лорду, његова повест ипак сеже много даље од 18. века

Постоје записи да је древни јеврејски мудрац Хилел Старији Вавилонац, један од најзначајнијих утемељитеља савременог јудаизма, бесквасним хлебом мацом обавијао јагњеће месо, зачинско биље и пасту од урми, сувог грожђа, ораха, цимета и слатког вина.  Познати су и други облици спајања хлеба са различитим надевима на Далеком истоку. Тако жоуђијамо (roujiamo) – једно од најстаријих јела на свету које се и данас једе – потиче из кинеске провинције Шенси и има повест дугу више од две хиљаде година сежући до трећег века пре наше ере, у доба династије Ћин. Поједини историчари наводе да су сличне верзије постојале још у време династије Џоу, која је владала Кином од 1046. до 256. године пре наше ере.
   Основу чини мо, врста бесквасног печеног хлеба, благо хрскавог споља и меког изнутра, који се пуни ситно сецканим месом, најчешће свињетином дуго куваном у соја сосу са ароматичним зачинима попут аниса, цимета и ђумбира. У древној Кини ово јело било је згодно за ношење, те веома практично за војнике, трговце и путнике, што га је чинило „функционалном претечом” данашњег сендвича.
   С временом, жоуђијамо је постао део уличне гастрономије града Сијана и ширег подручја, а данас се често назива „кинеским хамбургером”, иако се по саставу и припреми знатно разликује од свог западног парњака. Тврдња да је жоуђијамо најстарији сендвич на свету често се појављује у кулинарским књигама, али историчари хране напомињу да је замисао да се хлеб пуни месом настала независно у различитим цивилизацијама, па је тешко доказати да је баш жоуђијамо био први у повести. Ипак, његова добро документована старост даје му сигурну предност.
На Западу, савремена повест сендвича и његово име везују се за британског племића Џона Монтагјуа, 4. грофа од Сендвича, који је живео у 18. веку. Према најраспрострањенијој причи, Монтагју је 1762. године током дугих партија картања и коцкања често тражио да му се послужи месо између два парчета хлеба како не би прекидао игру ради обеда. Остали картароши су потом почели да наручују „исто што и гроф од Сендвича”, чиме је овај назив постао опште прихваћен. Иако сама замисао стављања меса и поврћа на хлеб није била нова ни у Европи, јер су и раније постојали облици такозваних отворених сендвича и хлеба са прилозима, Монтагјуови коцкарски оброци су „стандардизовали” облик затвореног сендвича са два парчета хлеба.
   Сендвичи су брзо постали омиљена брза храна широм Британског царства и његових колонија, а потом и у остатку света. У 19. и 20. столећу сендвич је постао симбол индустријског друштва, јер је био брз, јефтин и прилагодљив оброк за раднике и путнике. Са развојем пекарске индустрије и паковане хране настале су безбројне варијације, од класичних британских комбинација са краставцем и печеном говедином до америчких хамбургера и клуб сендвича.
   Данас овакве ђаконије постоје у готово свакој култури, прилагођена домаћим укусима и састојцима. Док жоуђијамо сведочи о древном обичају спајања хлеба и меса у Азији, Монтагјуова прича објашњава како је сендвич добио свој назив и облик у западној кухињи. У сваком случају, повест сендвича је вишеслојна, са упоредним развојем у различитим деловима света.