За читање и уживање / Живојин Павловић

УСУД ПОРОДИЦЕ ПАЗВАНОГЛУ

Из дневничких бележака Diarium II, синопсис приче о неоствареном филмском пројекту двојице наших великих редитеља

13. IV 1990.

Јуче смо Саша Петровић и ја – све време док су нас, у организацији Истанбулског међународног филмског фестивала, возили аутобусом у монденски приобални кварт Бебек, начичкан луксузним зградама и старим дрвеним и новим мермерним вилама, да би нас изручили пред некакав приватан музеј османлијских ношњи, у коме се продају сувенири – смишљали филмску причу о судбини једне турске породице после напуштања Босне педесетих година.

Драма породице Пазваноглу почиње педесетих година, када стари Рифат, шеф породице, мора, под политичким и полицијским притиском у коме не малог учешћа има и његов најмлађи брат Осман, да земљу, једино породично власништво после национализације радионице ћилимова, упише у радну задругу, и кад му најстаријег сина Арифа војни суд осуди на шест година робије зато што је, опирући се да у касами једе свињско месо, дезертирао из Југословенске армије.
    Проклињући Османа што се, заведен комунистичким идејама, придружио тиранима, одрекао Алаха и оженио Српкињом, Рифат тражи излазак из Југославије, али не добија пасош, па се одлучује да са члановима породице илегално пређе у Турску. Пред полазак организује отмицу Арифа из војног затвора и његово бекство. Син и породица – отац Рифат, мати Фатима, синови Ариф, Мухамед и Селим, и кћери Хатиџа и Зулејха – састају се на македонско-грчкој граници и крећу у Грчку. Граничари их откривају, пуцају и убијају мајку Фатиму. Отац голим рукама дави једног војника да синовима и кћерима омогући бекство.
   На пролазу кроз Грчку потуцају се од немила до недрага. Отац Рифат се разболи и у Анадолији умире.

После очеве смрти, Ариф је на челу породице. Одлучују се да иду у Истанбул; настањују се у старим дрвеним кућама у Ејупу. Одатле се свако од браће упућује својом животном стазом. Ариф постаје риболовац и кријумчар. После једне акције у којој убија цариника и тело баца у Босфор, постаје шеф шверцерске мафије. Напушта риболов и ради у рибљем ресторану испод Галата-ћуприје. Убрзо постаје његов власник, богати се, живи развратно, али, иако нежења, на челу је породице о којој и даље води бригу.
   Средњи брат Мухамед, солидан и поштен младић, одлази на ћилимарски занат, жени се, рађа децу и стиче уштеђевину да би се осамосталио. Послови му се гранају, извоз тканина расте и он постаје сувласник, потом и власник мануфактуре тепиха и ћилимова.
   Најмлађи брат Селим најлепши је, али слаб и несталан. Иако располаже изразитим даром за језике, те готово у шали савладава енглески, немачки, француски и италијански, а затим шпански, шведски и руски, ни на једном се послу не може дуго задржати. Љубимац жена, радо се препушта њиховим чарима, увек спреман да оне о њему воде бригу. Једно време ради пред хотелом светског гласа као ливрејисани вратар, привлачећи изразитом мушком лепотом и витким стасом пажњу женских гостију. Свакој која би га пожелела излазио је у сусрет. Из једне од таквих многобројних веза рађа се и љубав са једном Швеђанком која изнуди удају, промени веру и пристане да живи са њим и његовом браћом. Убрзо, онако плаву и високу, силује је Ариф и она бежи натраг у своју домовину на северу Европе. А ојађени Селим напушта дрвену кућу и одаје се педерастији. Не могући да издржи подсмевање околине, Ариф ангажује педере-криминалце да га убију.
   После Селимове погибије, Ариф, мучен грижом савести, разболи се од неизлечиве болести и пред смрт крене у Меку на хаџилук, али умире у пустињи, у којој га и сахрањују.

И сестре имају свака свој животни пут. Хатиџа се од малих ногу одаје проституцији, а Зулејха удаје и са сиромашним мужем одлази на рад у Немачку. Приликом повратка из Немачке доживљавају аутомобилски удес у коме јој муж гине.
   У болници се у њу заљубљује Немац болничар, жени се њоме, Зулејха мења муслиманску веру у католичку, рађа једно дете и сви су изгледи да ће јој живот тећи мирним водама.

   Живојин Павловић (1933–1998) био је наш филмски редитељ, књижевник и сликар, добитник низа угледних филмских и књижевних признања.
   Режирао је шеснаест дугометражних играних филмова (поред осталих, Буђење пацова, Кад будем мртав и бео, Заседа, Црвено класје, Дезертер);
написао је тринаест романа (Зид смрти и Лапот добитници су НИН-ове награде), шест књига приповедака, пет есеја, три дневничке белешке...
   Од 2008. године у Лесковцу се одржава међународни филмски фестивал режије који додељује награду с његовим именом. На кући у којој је становао у београдској Улици мајке Јевросиме 39 постављена је спомен-плоча.


   Међутим, њен Ханс, склон заљубљивању, налази нову симпатију и разводи се да би се поново оженио, већ седми пут. Зулејха је препуштена себи, остаје јој стан, ради као чистачица и брине о кћерчици.

   Десет година касније, на дан смрти Зулејхиног првог мужа, девојчица неопрезно истрчава на улицу и гине под аутомобилским точковима. Видећи у томе Божји прст, Зулејха се замонашује и одлази у самостан.

Мухамед једини има уредан животни пут трговца и индустријалца тепиха и ћилимова. Жени се скромном и преданом Туркињом, рађају седморо деце. После Арифове смрти, он се једини брине о интересима фамилије. Привлачи га постојбина – Босна. Одлази у Фојницу, откупљује пропалу ткачку задругу смештену у бившој радионици његовог оца и претвара је у модерну фабрику ћилимова. Његов најмлађи стриц, Осман, жив је. Остарио, после пропасти комунизма у запећку и са бедном пензијом, једва саставља крај с крајем: испред џамије продаје туристима фесове.
   Мухамед се сажали над њим и запосли га у својој ћилимарници као портира.

Саша и ја причу употпуњавамо и у поподневним часовима, уочи конференције за штампу југословенских редитеља: претварамо је у могући телевизијски филм у седам епизода.
   Након конференције хитамо у француску амбасаду. У њој очекујемо сусрет са извесним турским филмским продуцентом, заинтерсованим за сарадњу са Југославијом. Уверен да је то права прилика да се тек смишљени синопсис о егзодусу породице Пазваноглу „пусти у оптицај”, Саша зауставља такси, који, лутајући стрмим и мрачним истанбулским сокацима, једва успева да нас довезе пред мали замак, сакривен, изнад пристаништа, међу зидине напуштених стамбених рушевина.
   У амбасаду се улази кроз китњасту гвоздену капију и кроз врт. У згради сусрећемо чланове француске колоније све оне који су били присутни и на претходним пријемима и коктелима. Гњурамо се међу елитни свет напирлитан попут пуњених птица; кружимо одајама у потрази за турским продуцентом, али њега нема. Раздражени метежом, удаљавамо се из амбасаде.

Број: 3638 2021.