Петсто на једнога

УМРЛИ СУ БОРЕЋИ СЕ КАО ДЕМОНИ

Због чега је битка за Сарагари и данас празник у индијској држави Панџаб

Граница између Британске Индије и Авганистана крајем 19. века била је врло опасно место. Свако мало планула би нека побуна. У деветој деценији тог века пламтело је оно што је касније постало познато као „Велика игра”. Заправо, радило се о трци Русије и Британије за територије у средишњој Азији. И једни и други пробијали су се ка Авганистану. Руси преко Туркестана, Енглези кроз Индију. Зато су Енглези слали јединице у немирне области, да би авганистанска племена подвргли својој власти.
   Тако је 1891. године бригадни генерал Вилијам Локарт повео две експедиције на планински венац Самана на ободу Хиндукуша (данас у Пакистану), да изгради две тврђаве. Убрзо су никли Локарт и Гулистан. Незгода је била што су биле удаљене пет километара, а терен неподесан за било какву везу. Није постојао начин да се из једне види друга. Зато је тачно на средини изграђена предстража Сарагари, названа по оближњем разрушеном селу.
   Предстража се савршено уклопила у крајолик опустелог села. Подигли су је на гребену, а чинила ју је једна камена кућа опкољена зидом. Усред тврђавице уздизао се сигнални торањ. И то је била главна улога Сарагарија. На врху торња постављен је хелиограф, направа а слање Морзеових знака помоћу рефлектора. Тако су, ако би телеграф заказао, у вези били они из Локарта и Гулистана,. Поруке су се слале до Сарагарија, па даље, онима којима су биле намењене.

Племена стижу

   Јануара 1897. године на границу је стигла половина 36. пука Сика, припадника Армије Британске Индије. Распоређени су по тврђавама, њих 168 у Локарт, а 175 у Гулистан. Остали војници завршили су по гарнизонима са задатком да чувају крила ове две утврде. Мали одред од двадесет војника под заповедништвом наредника Хавилдара Ишара Синга послат је у Сарагари.
   Неколико месеци провели су у релативном миру. Бавили су се уобичајеним дужностима, патролирали, повремено преговарали са околним племенима. Повремена пушкарања дуж границе Сики су узимали као нешто уобичајено. Није било ни насилних извиђања. Цртале су се границе. То је узбунило паштунско племе Африда, које се дигло на оружје. Онда је крајем августа мула Хаде, утицајни свештеник, прогласио свети рат, џихад. Позвао је све Паштуне, најбројнији народ на овим просторима, на протеривање неверника. Африди су успели да убеде комшијско братство Оракзаи да им се придружи. И поред вековних завада, ови су прихватили.  Велика сила и ордија подигла се и кренула на усамљене енглеске тврђаве. Биле су им најближе.
   Већ 9. септембра патрола из Локарта, послата да извиди кретања противника, поднела је извештај да се горштаци окупљају близу Кангабура. Успели су да изброје 29 стегова. Следећег дана стигло их је још. Ово је заповедницима било сасвим довољно да процене бројност непријатеља. Било их је око 25.000.
   Убрзо је прекинута телеграфска веза између тврђава. Горштаци су ископали жице и пресекли их. Патрола послата да отклони квар није се вратила. Хелиограф у Сарагарију ступио је у дејство.
   Било је јутро, 12. септембар. Стражари у Сарагарију пробудили су свог наредника. У даљини су видели огроман облак прашине. Везиста Гумурк Синг одмах се узверао на торањ и послао поруке у обе тврђаве. Оданде је стигао одговор који Сики нису желели да добију:
   – Племена стижу!
   – Имате ли процену колико их је?
   – Десет хиљада. Можда и свих четрнаест.
   – Неопходно нам је појачање!
   – Нико не може да се пробије, држите положај по сваку цену!
   Наредник Ишар Синг распоредио је људе. Део је поставио по зидовима, део у резерви. Онај облак убрзо се повећао. Паштуни су били све ближе. Сепоји (пешадинци наоружани пушкама) већ су могли да разазнају људе у облаку прашине. Потом да чују урлике. Стезали су пушке. Наредник Синг није наређивао паљбу. Чекао је да приђу.
   Паштуни су кренули у напад. Стратегија је била јасна, да у једном масовном нападу прегазе предстражу. Било их је сасвим довољно за такав подухват. Када су добрано пришли на пушкомет, наредник Синг је хладнокрвно узвикнуо:
   – Нишани!

Страдају и пушке

   Неколико секунди касније следила је наредба за паљбу. Одјекнуо је сложни плотун. Паштуни у првим редовима срушили су се у прашину. Неколико секунди касније, колико им је требало да напуне пушке, сепоји су опет ударили плотуном. Многе горштаке то је коштало живота. Свеједно, преживели нису одустајали. И даље су јуришали. Паштуни су се расули иза оближњих стена. Њихове вође схватиле су да ће остати без војске у чеоном нападу. Боље је тако, да се крију и повремено припуцају ка зидовима предстраже. Напослетку, то је била тактика коју су вековима користили против разних непријатеља. Напади из заседе, тактика „удри и бежи” увек су давали резултате. Тако ће бити и овог пута.
  На самом почетку напада, сепој Гурмук Синг био је на свом месту, поред хелиографа на торњу. Већ у девет сати послао је поруку у Локарт. Јавио је да је Сарагари нападнут. Паштуна има око 10.000. Из Локарта су одговорили да су и они нападнути, те да не могу да пошаљу помоћ. Остаје на снази наредба да се предстража брани по сваку цену.
   Наредник Синг мењао је посаду на зиду. Сепоји су се смењивали, пуцали, па одлазили на одмор. Паштуни су покушали још неколико пута с масовним нападом. Неколико плотуна касније, повлачили би се међу стење. Брисани простор пред предстражом пунио се лешевима Паштуна.
   Сепој Гурмук Синг слао је сигнале као суманут. Два сата по почетку битке јавио је да су имали прву жртву. Још један војник је тешко рањен. Остали се добро држе. Одбијају нападе, пуцају толико да је неколико пушака страдало – цеви су се изобличиле од паљбе, механизми попуштали.
   Наредник Синг није узмицао са зида. Повремено би и сам припуцао на Паштуне. Ови су му узвраћали. Понеко зрно често би разнело комад зида у близини наредника. Сви су схватили да су га најбољи паштунски стрелци узели на нишан и да немају намеру да се смире. Сепоји су му довикивали да се склони. Синг је одбијао, његово место је уз војнике. На њиховом челу, заправо.
   Пушкарање је трајало до поднева, а онда су иза стена извириле неке главе. Синг је био на ивици да нареди својим сепојима да их смакну. Потом је видео заставу. Паштуни су послали преговараче. Наредник је дозволио да се приближе зидинама.
   Поклисари су пришли зидинама. Сингу није падало на памет да отвори капију и изађе, без обзира на упорне позиве. Плашио се лукавства. Уз поштовање свих обичаја, преговори су потрајали. Паштуни су објашњавали колико их је, како сепоји не могу да преживе. Ако Синг преда тврђаву, дозволиће им часно повлачење. Сви могу да задрже оружје, Паштуни ће да их пропусте кроз своју земљу без икакве борбе. Само, овоме то није падало на памет. Имао је наређења да држи тврђаву и намерио је да га изврши. Преговарачи су се вратили међу своје, необављена посла.
   Пушкарање се убрзо наставило. Сепој са хелиографа јављао је Локарту да се спрема још један велики напад. За дивно чудо, оданде су одговорили да шаљу појачање. Нешто касније, да нису успели да се пробију.
   Поново су се зачули урлици. Иза стена су се појављивали паштунски ратници, да би се скупили далеко ван домета оружја бранилаца. Потом је та гомила поново грунула ка капији и зидинама. Сви сепоји били су на зидинама. Синг је наредио паљбу. Паштуни овог пута као да се нису на то обазирали. Прескакали су мртве саборце, грабили ка предстражи. Синг је урликнуо:
   – Штеди муницију, један метак – један мртав!
   И сепоји су га слушали. Пажљиво су нишанили, потпуно хладнокрвни, као да су на стрелишту. Паштуни су падали. Поколебали су се. Гомила лешева је расла. Убрзо су се повукли у сигурност крша.
   Синг је својим војницима дозволио да се мало одморе. До тада их је изгинуло петоро, уз неколико рањених. О рањеницима је бринуо момак Дад који је пратио Сике, служио им као кувар. Сада је преузео дужност болничара. Везиста Гурмук Синг није силазио с торња. Радио је посао који иначе раде тројица војника. Један шаље поруке, један чита долазеће, трећи их пише. Све ово је сепој Синг радио потпуно сам. Бесомучно је тражио појачања која су, из различитих разлога, упорно одбијана. На несрећу, превидео је једну поруку из Гулистана.
   Оданде су пратили борбу за Сарагари. Кроз дурбине су видели кланицу. Исто тако, видели су како су током последњег напада двојица Паштуна некако дошла под саме зидине предстраже. Они изнутра их нису видели, били су у мртвом углу. Сигурни од паљбе сепоја, махнито су поткопавали зидове. Посада из Гулистана их је видела, покушали су да обавесте предстражу, али је Гурмук Синг баш ту поруку превидео.

Штеди муницију!

   Око два сата по подне наредник Синг видео је дим. Паштуни су покушали да запале разно ситно растиње у близини. Замислили су да димом истерају браниоце. Синг је наредио својим људима да остану на зидинама. Она двојица су и даље копала.
   Сат касније чула се нова дерњава. Наредник Синг био је сигуран да су Паштуни  решили да прекину агонију. Иду на све или ништа. Погледао је по зидинама. На њима је остало свега неколико сепоја. И они рањени, али још вољни да се боре. Видео је како Паштуни групишу главнину снага. Намерили су да ударе на капију.
   Више није морао да командује. Сепоји су пуцали сваки за себе, пажљиво нишанећи. Ипак, Паштуна је било превише. И били су све ближе. Утом се зачула нека тутњава. Зидине су се тресле. Синг није знао о чему је реч. Тек када се добар део зида, са све капијом обрушио, схватио је да је неко поткопавао. Она двојица завршила су посао. Кроз рупу су нагрнули паштунски ратници, урлајући и пуцајући.
   Наредник Синг наредио је преживелима да пређу на последњи положај. Сишли су са зида и под паљбом претрчали до зградице. Успут су покупили и рањенике који су још могли да се боре. Неколико њих улетело је у кућу и забравило тешка врата. Кроз пушкарнице су сејали смрт међу Паштунима. Испред зграде остао је наредник Синг.
   Он није желео унутра. Остао је да се бори, како би својим војницима дао времена. Исукао је сабљу. Паштуни су наваљивали. Тако су и падали, један по један. Синг је секао, сечиво сабље спуштало се на главе и телеса. Паштуни су се прво замрзли јер је око наредника лежала гомила лешева. Онда су навалили заједно. Неколико њих опалило је у Синга. Он се затетурао, у пола покрета. Још неколико метака, и пао је.
   Паштунима је победа била надохват руке. У кући су била још два или три сепоја. Кроз прозоре су извиривале цеви пушака. Убрзо је остао само један. Овај се борио као побеснео, пуцао без престанка, мењао пушке. Савладали су га тако што су запалили кров. Сепој је страдао под запаљеним даскама.

Пад и слава

   Петнаестак минута после три у Локарт је стигла порука сепоја Гурмука Синга. Последња, испоставиће се. Јављао је да је једини остао жив. Тражио је дозволу да спакује хелиограф и напусти место. Желео је да се бори, макар и сам. Дозвола је убрзо стигла. Сепој Синг уредно је спаковао уређај, узео пушку и сишао с торња. Успео је да покоси неколико Паштуна пре него што је и сам пао. Предстража Сарагари коначно је пала.
   Паштуни нису дуго уживали у победи. Свега два дана касније Сики су повратили Сарагари, овог пута уз подршку артиљерије. Тамо су нашли двадесет два тела својих сабораца. Уз наредника Синга и двадесет сепоја лежао је и момак Дад. До краја је остао уз људе којима је кувао.
   Мртвих Паштуна било је много више. Избројали су преко две стотине лешева, и то оних које горштаци нису стигли да однесу.
   Наредник Ишар Синг и његови људи завредили су највиша одликовања у Армији Британске Индије. Данас је дан битке за Сарагари празник у индијској држави Панџаб. Саму битку вероватно је најбоље описао један од посматрача из околних тврђава: „Умрли су борећи се као демони”.