Степске јунакиње

УБИСТВЕНА ЖЕНСТВЕНОСТ

У освајачким походима монголске војске жене су показале изузетно умеће. Јахање и коришћене лука и стреле училе су од детињства, јер је то био један од услова за преживљавање.

Неустрашива Кутулун могла је да стане раме уз раме с најискуснијим војницима царства. Задивљен њеним успесима у борбама, истраживач Марко Поло упоредио ју је са соколом који се вешто обрушава на плен. Рашид ал-Дин Хамадани, историчар и лекар у монголској Персији, имао је прилику да се сретне с Кутулун и буде сведок њених јуначких подвига које је забележио у „Сабраним хроникама”. На коњу је била незаустављива, а многи противници страдали су од њених убојитих стрела. Због тога је била миљеница оца Каидуа, чагатајског кана, поглавара династије Огатај. Била је уз њега у бројним биткама, посебно оним у којима су им противници били војници династије Јуан, предвођени Кублај-каном. Али, Кутулун није била једина жена-ратница у евроазијској степи.

Деца ратници

   У Монголском царству становници су морали да савладају две вештине: јахање и баратање оружјем. Без њих је тешко могло да се преживи. Зато су деца од најранијих дана учила да јашу, нека и пре него што су стала на ноге. До седме године већ су користили лук и стрелу и, уколико би показали велику надареност, врло рано су учествовали у војним походима. Међу њима је било и дечака и девојчица.
  
Под вођством Џингис-кана, који је 1206. године проглашен за владара свих Монгола, царство се простирало на више од 20 милиона квадратних километара, од данашње Пољске до Јужне Кореје. Највећа копнена држава у историји вероватно не би постигла тако велики успех да није изнедрила стотине хиљада војника који су се одмалена спремали за освајања. У таквом окружењу жене су биле опасне колико и мушкарци.
   Нису заостајале за њима на коњима, а с луком у рукама, за који се понекад каже да је био снајперска пушка у средњовековној Азији, биле су подједнако смртоносне. Стрела је могла да погоди непријатеља на више од 300 метара раздаљине, па је по учинку монголски лук био бољи од чувеног енглеског.
   То што је Монголима било у крви да постану ратници, у великој мери имало је везе са суровим условима у којима су живели.
   Евроазијска степа је кроз прошлост била дом многих номадских племена, а у непрегледном пространству свакодневно су вребале опасности попут вукова и других дивљих животиња, као и људи из супарничких племена.
    Зато се у издвојеним заједницама није правила разлика између мушких и женских послова, бар кад је било потребно да одбране своје поседе.
   У мирнодопским данима мушкарци су били главни стражари, док су жене бринуле о домаћинствима. Међутим, на први знак опасности, сви су узимали оружје и штитили се удруженим снагама.

Смртоносни обруч

   У средњовековној Монголији жене су се надметале у тркама коњима, рвању и учествовале су у лову. Све ово била је нека врста  војне обуке која их је припремала за озбиљне сукобе. У лову је учествовало цело племе. Група је кретала у зору и није стајала док не примети плен. Затим су стезали обруч око несрећне животиње, све док више није имала куда да побегне. На исти начин Монголи су у биткама окруживали непријатеља. Лов је и мушкарце и жене научио како да буду мирни и стрпљиви пред непријатељем.
 Пре владавине Џингис-кана готово свака жена била је спремна да учествује у оружаним окршајима. По оснивању Монголског царства углавном су држане „у резерви”, односно, прикључивале су се борбама где је био потребан велики број војника да би се савладала противничка армија. Оне које су остајале, узимале су на себе бројне обавезе без којих царство не би опстало, посебно у временима кад је велики део мушког становништва учествао у ратовима, понекад више година.
 Жене-ратнице биле су изузетак у већини држава које су освајали. У Монголији, с друге стране, дешавало се да удовице палих војсковођа преузму њихов чин и наставе да предводе људе. Овакви случајеви били су ретки, али довољно говоре о томе да су поједине жене имале велику политичку моћ у царству.
   Примера ради, Алагај Беки, кћерка Џингис-кана из првог брака, била је вредан саветник и помоћник током његове владавине. Са 16 година отпутовала је јужно од пустиње Гоби, одакле је снабдевала очеву војску коњима и неопходним залихама. Уколико је било потребно појачање у ратовима, она је била та која је слала нове јединице да се придруже војсци. После смрти Џингис-кана у војсци је било неколико хиљада жена под командом Алагај Беки.

Кинескиње међу Монголима

   Осамдесетих година 13. века, у исто време кад је Кутулун харала бојним пољима у источној Азији, Шажи, Кинескиња која се борила на страни Монгола, била је још једна ратница која се истакла својим умећем и добила највећа војна признања. Забележено је и да су Кинескиње Шеђе и Шигу подигле оружје једна против друге –  Схејие да би одбранила част мртвог оца, а Шигу у име погинулог мужа.
  Ипак, на страницама повести највише је остала запамћена Кутулун. Каже се да је по особинама била слична Јованки Орлеанки. О њеној снази и способностима распредале су се разне приче, неке обојене маштовитим подацима. Тако предање каже да ниједан удварач није успео да је савлада у рвању. Историчари сматрају да је, поред телесне снаге, имала и урођени осећај за предводништво, па не чуди што су јој војници били толико привржени.
   Верује се да је Кутулун надахнула лик принцезе Турандот која се спомиње у збирци прича и басана француског учењака Франсоа Петиса де Ла Кроа. Књигу је објавио пре него што је почео да пише прву биографију Џингис-кана 1710. године. У причи, Турандот („Турска кћерка”) не изазива просце да је победе у рвању, као што се обично описује у предањима, већ захтева да одговоре на њене три загонетке. Прича је обрађена у чувеној истоименој опери италијанског композитора Ђакома Пучинија.

Број: 3678 2022.
Аутор: С. Лазић