Живот пише драме

У КУТИЈИ ДО СЛОБОДЕ

Одвојен од породичне утехе, роб Хенри Браун одлучио је да побегне и започне нови живот

Откако се родио 1815. или 1816. године, знало се каква судбина чека Хенрија Брауна. Као и остали чланови породице, робовао је на плантажи у округу Ловиса у савезној америчкој држави Вирџинија. Срећом, за разлику од већине белих робовласника, плантежер није био суров према својим слугама. Подразумева се да је Хенри морао да испуњава све захтеве, али је бар био поштеђен бичевања и изгладњивања. Господар свих робова на имању био је Џон Барет, некадашњи градоначелник Ричмонда. Иако су га посматрали као Бога чија је реч последња, показивао је благонаклоност на коју већина црнаца у Америци није навикла.
   Након Баретове смрти петнаестогодишњи Хенри преселио се у Ричмонд, где је радио за његовог сина Вилијама у фабрици дувана. У међувремену, остала деца Браунових пресељена су на друге плантаже, код нових господара. У истом граду је остала само Хенријева сестра Марта, која је постала љубавница Вилијама Барета.
   Обесправљени робови нису имали право да буду у законитим браковима, али то их није спречавало да заснивају породице. Хенри је своју изабраницу Ненси упознао 1836. године. Добили су троје деце. Иако је припадала робовласнику с друге плантаже, Ненси и Хенри су успевали да воде колико-толико уређен живот у изнајмљеној кући. Хенри је проводио дуге сате у фабрици, а слободно време у Првој афричкој баптистичкој цркви као члан хора.

Због бојазни да ће Ненсин господар Котрел једног дана продати робињу другом власнику, Хенри га је редовно потплаћивао, очајан да задржи породицу на окупу. Котрел је, међутим, прекршио обећање 1848. године. Трудну Ненси и њено троје деце отео је без најаве и препродао.
    За Хенрија Брауна ударац је био неиздржив. Неколико месеци провео је у мукама и плачу, неспособан да настави живот у самоћи. Познаници су приметили да копни и да се претвара у „живог мртваца”. Ко зна какав би крај дочекао да једног дана 1849. године није доживео просветљење. О овом изненадном преображају писао је у аутобиографији.
   Судбоносног јутра безвољно је, по обичају, отишао у фабрику. Посао је обављао уз крајње напоре, измучен размишљањима о несрећи која га је задесила. Једино га вера није напуштала. Тихо је изговарао молитве све док није осетио изненадни налет снаге. По глави му се врзмала помисао која му дотад није пала на памет: „Време је да се докопам слободе”.
   Хенри је окове који су му припали рођењем лакше носио кад је уз њега била Ненси. Пошто је остао без најближих, они су постали неподношљиви. Зато је био решен да скује план и побегне. У томе су му помогли ослобођени роб Џејмс Смит и обућар Семјуел Смит. Платио им је 83 долара, колико је успео да уштеди радећи у фабрици.

Колико год сулудо звучало, замислио је да га из Ричмонда у Филаделфију пошаљу поштом у кутији! На дан кад је намеравао да оствари план, опекао је руку до кости сумпорном киселином како би избегао посао. Кутија у коју су га помоћници „спаковали” била је веома скучена. Понео је само воду и мало кекса. Избушили су само једну рупу за ваздух.
  Пакет је до одредишта путовао железницом, паробродом, трајектом и, напослетку, вагоном за доставу. Иако је на кутији било назначено да је унутра ломљива роба и да њоме треба пажљиво руковати, носачи нису марили, па су је бацали и окретали наопачке. Касније је забележио да је од претераног тумбања имао осећај да ће му очи искочити из главе.
  После 27 сати мукотрпног пута, 30. марта 1849. године кутију су преузели људи из Филаделфијског друштва за борбу против ропства. Прво што је Хенри изговорио кад је угледао спасиоце било је учтиво питање: „Како сте, господо?” Затим је одрецитовао псалм који је посебно изабрао за ту прилику.
    Бегунац је после овог невероватног искуства добио надимак Бокс („Кутија”). Поштанско предузеће „Адамс експрес”, одговорно за слање пакета, искористило је догађај да рекламира сопствене услуге. Наиме, то што је човек успео у кутији да превали толики пут а да га не открију сматрали су доказом своје професионалности јер „поштују приватност корисника и не завирују у њихову пошту”.

Чланови покрета за укидање ропства веровали су да ће се овим путем ослободити велики број потлачених, али пошто се прича о необичном бекству врло брзо проширила, власти су пооштриле опрезност. Семјуел Смит, један од Хенријевих помагача, одмах је покушао да прокријумчари неколико робова, али је ухапшен и осуђен на шест и по година робије.
    Након што је 1850. године донет закон који обавезује и власти у слободним америчким државама да хапсе одбегле робове, Хенри Браун је побегао у Енглеску, где је постао позната личност. Глумио је у драмама и наступао као мађионичар под уметничким именом Професор Бокс Браун. Тамо се поново оженио и засновао породицу. С њима се вратио у Сједињене Америчке Државе 1875. године и наставио да изводи мађионичарске трикове, о чему сведоче сачувани новински написи. Преминуо је у Торонту 1897. године.