Живот пише драме

ТРКА ЗА ПРОТИВОТРОВОМ

Тек пошто је одспавала и истуширала се, схватила је да нешто није у реду. И даље је била исцрпљена. У почетку је то отписала на умор од лета и промену временске зоне. Тек онда су почеле да излазе нове и нове модрице.

Када је двадесетшестогодишња Канађанка Шалаба Калиат крочила на тајландско острво Ко Фи Фи почетком прошлог априла, у мислима јој је једино био одмор – сунчање, купање и уживање у чарима ноћног живота. Све то с пријатељицом Сантром Навас.
    Како сви туристи, тако и њих две. После дана на плажи, још у купаћим костимима, кренуле су до клуба. Уживале су у народном обичају, плесу с бакљама. Потом су се вратиле до плаже, да се још мало прошетају. Неколико стотина метара даље, поново су изашле на тротоар. Онда је Шалаба осетила оштар бол у стопалу. Подигла је ногу и видела како с ње виси змија дугачка пола метра. Нагонски ју је шутнула и смрскала о оближњи зид. Неколико тренутака касније пресекао ју је још јачи бол у стопалу. Пењао се ка зглобу, потколеници, колену, па уз бутину. Имала је осећај као да јој врела лава путује кроз тело. Онда је пала на тло. Сантра и неки пролазник су је подигли и однели до оближње амбуланте. Придружио им се још један човек. Он је носио мртву змију.

Малајска гуја

   Чим су приспели у амбуланту, Шалабина нога почела је да отиче. Бол је био све јачи. Сантра ју је држала за руку, бодрила. Говорила јој је да ће све да буде у реду. Само, ни сама није потпуно веровала у те речи.
   Лекари су одмах препознали змију. Била је то малајска гуја. Ова змија није превише агресивна, али и те како уме да постане ако је неко узнемири. Испрва нису били потпуно сигурни да је уопште убризгала отров. Око четвртина свих змијских уједа је „на суво”. Али, девојчина нога је отицала. Толико да су сандале морали да јој скину маказама. Дали су јој лекове против болова, инфузију, антибиотике и вакцину против тетануса. Тек онда су извадили крв како би утврдили да ли је змија убризгала отров.
   Док су чекале резултате, Шалаба и Сантра позвале су своје очеве. Обојица су били лекари. Шалабин отац био је удаљен свега пола дана лета, у Брунеју. Ипак, стање је било такво да је и тих пола дана било превише. Мораће да дају савете преко телефона, ако затреба.
   Резултати су стигли седам сати касније. Шалаби је био неопходан противотров. И то брзо. Змијски отров не остаје на месту где је убризган. Шири се кроз тело, уништава ћелије и утиче на згрушавање крви. Лекари су били потпуно отворени. Рекли су јој да не могу да гарантују да ће да остане жива. Лоше вести додатно је погоршавало њено здравствено стање. Била је слаба, свако мало би изгубила свест. Могла је да чује све што се дешава око ње, али је одговарала само са „да” или „не”. Лекари су схватили да морају хитно да је пребаце у већу болницу, удаљену неколико километара.
    Тамо су јој урадили додатна испитивања крви, како би утврдили да ли је противотров заиста неопходан. Нису смели да се коцкају, пошто противотров код осетљивих особа може да изазове снажну алергијску реакцију, понекад и смрт. Добиће дозу само ако јој је потпуно неопходна. Ово одлагање учинило је да се Шалаба осети још беспомоћније.
   Када је потврђено да је отров у организму, лекар јој је коначно убрзигао противотров. Сачекао да је да види реакцију. Ако се крв буде нормално згрушавала, друга доза неће да буде неопходна. На несрећу, крв се није згрушавала.
    Појавила се и нова невоља. Отров је изазвао одумирање ткива у Шалабиној нози. То је могло да доведе до потребе да се нога одсече.
    Ни језичка баријера није олакшавала ствари. Девојке нису говориле тајландски, док се лекар борио с оно мало енглеског који је знао. Сложени медицински изрази на крају су се свели на то да ће можда морати да јој одстране ногу.

Нова невоља

   Десет сати пошто је добила прву дозу, убризгали су јој и другу. Овај противотров је деловао. Али је изазвао још понешто. Девојка је свако мало падала у несвест, није више правила разлику између снова и стварности. Усред реченице утонула би у сан, па би се тргла неколико секунди касније, уз осећај да је сатима спавала. Била је дезоријентисана, уплашена. Бол није попуштао.
    Већ следећег јутра био је приметан бољитак. Мали, али ипак бољитак. И даље је осећала бол, нога је и даље била отечена, али је макар била свесна. Толико, да је лекар дозволио Сантри да је у колицима изведе испред болнице, како би мало удахнула ваздух. Сутрадан је могла сама да хода, макар и на штакама. Лекари су сматрали да више није у опасности. Отпуштена је из болнице.
    Остао јој је још само један дан на острву и желела је потпуно да га искористи. Девојке су обилазиле плаже, ресторане, чак су доспеле и на једну журку на плажи. Додуше, није да је Шалаба могла да плеше.
   Шест дана по уједу, Шалаба је била код куће, у Ватерлоу, у Канади. Чим је стигла, желела је да мало дремне, потом да се јави свом лекару, за сваки случај. Тек пошто је одспавала и истуширала се, схватила је да нешто није у реду. И даље је била исцрпљена. У почетку је то отписала на умор и промену временске зоне. Тек онда су почеле да излазе нове модрице. Осетила је несвестицу. Успела је да позове пријатеље, потом је изгубила свест.
   Они су је превезли у амбуланту, али тамо ништа нису могли да учине. Пребачена је у велику болницу. Повремено би јој се враћала свест, али је и тада ошамућена седела на столици. Није одговарала на питања, поново би заспала усред реченице. Поново су јој извадили крв. Резултати су били катастрофални. Толико, да уређај није успевао да их одреди. Помислили су да је покварен, а онда поновили. Резултат је био истоветан. Тек онда су схватили да је опасност у девојчној крви. Једноставно, није успевала да се згруша.

Унутрашње крварење

   Лекар Расел Упал, дежурни те ноћи, обично се сусретао с боловима у стомаку или повредама руку и ногу. Никада није видео ујед змије. Морао је да позове Центар за контролу тровања Онтарија. Тамошњи специјалиста објаснио је на основу симптома да је најизгледније да девојка није добила довољно противотрова. Или је то, или њено тело има одложену реакцију на змијски отров. У сваком случају, мораће да прими још једну дозу. А неће им бити лако да је нађу.
   Најближи је био зоолошки врт у Торонту. Они су имали противотров само за звечарку. Можда би деловао. Постојао је и поливалентни противотров у зоолошком врту у оближњем Норвуду, али стручњаци нису били сигурни да би деловао. Никада нико није покушао да га употреби за отров малајске гује. А најближа расположива доза баш за тај отров била је доступна у САД. Предалеко.
   Болница је тражила дозе из оба врта. Времена је било све мање. Најобичнија прехлада могла је да буде кобна. Органи су јој се једноставно гасили. Већ је дошло до унутрашњег крварења. Медицинска сестра јој је рекла:
   – Шансе да преживиш следећих дванаест сати су свега педесет одсто.
   Пребацили су је на интензивну негу. Увек је неко био поред кревета, заговарао је, пратио уређаје, свако погоршање, било то отицање ногу, јачи бол или црвенило.
   Два сата касније, противотров је коначно стигао из Торонта. Дали су јој малу дозу, како би проверили да нема алергијске реакције. Потом су јој убризгали остатак и поново извадили крв. Показало се да је почео да делује. Лекари и сестре урлали су од среће. Шалабин пријатељ је отрчао до оближње продавнице и купио чоколаду за све.
   Неколико дана касније, унутрашње крварење је престало, сви органи нормално су радили. Могла је да се осови на ноге тек неколико недеља касније, када су се отоци потпуно повукли. А неколико месеци касније, једино сећање на ујед било је повремено жигање у стопалу. Никада није кривила змију за то. На крају, оне су је узнемириле.

Број: 3572 2020.
Аутор: Н. Б.