Живот пише драме

ТАЛАСИ СУ ДОНЕЛИ СВЕЦА

У једној венецуеланској вароши тропска грозница данима је немилосрдно харала. А онда је спас стигао с неочекиване стране...

Отац Арнаис Селес зурио је преко маглом обавијеног залива Пари у Венецуели и уздисао од туге при погледу на бројне лешеве који су плутали по површини мора.
    Ирапа је изумирала. Од близу 12.000 људи који су живели у тој вароши, више од половине је током три недеље умрло од епидемије грознице. Онима који су остали у животу било је јасно да не могу да очекују никакву помоћ зато што су владине јединице блокирале све путеве који су водили од полуострва Парија где се Ирапа налазила. Војници су имали наређење да пуцају у свакога ко покуша бекство из Ирапе јер је венецуеланска влада била чврсто решена да спречи ширење заразе.
   Не верујући да је таква безосећајност уопште могућа, отац Селес је с болним уздахом затворио очи и почео да моли небеса да учине неко чудо...
   – Оче Селес, погледајте – један од присутних људи продрмао му је руку.
   Када се чамац сасвим примакао, угледао је петорицу qуди одевених у дроњке како леже опружени на поду. С тројицом мештана загазио је у воду, извукао чамац на обалу и помогао незнанцима да отетурају до ватре у близини.
   Селес их је посматрао у одсјају пламена. Схватио је: били су то бегунци с Ђавољег острва, злогласне кажњеничке колоније на обали Француске Гијане. Њихово бекство изгледало је готово невероватно јер је острво од обале Ирапе удаљено око 1600 километара.
   Свештеник је отворио очи и угледао грубо склепан, тешко оштећен чамац који је кроз маглу клизио према обали. Када се сасвим примакао, угледао је петорицу људи одевених у дроњке како леже опружени на поду. С тројицом мештана загазио је у воду, извукао чамац на обалу и помогао незнанцима да се отетурају до ватре у близини.
   Дошљаци су се прибрали и осврнули око себе. Зурили су у лешеве на обали. Четворица су без речи отишла натраг ка чамцу и поново се отиснула на море. Пети је остао. Када је појео нешто хране, упитао је на француском:
    – Шта се овде дешава?
   – Епидемија тропске грознице – објаснио је Селес.
   Човек је рекао:
   – Ја сам веома слаб, оче. Двадесет три дана били смо на мору с мало хране и без воде, али можда бих могао да помогнем. Зовем се Пјер Буграт. Ја сам лекар...
   Испоставило се да Буграт није био само лекар него и специјалиста за тропске болести. Кад се најео и одморио, распитао се код Селеса које врсте биљака расту око Ирапе, а онда му пажљиво описао оне које би могле да се употребе као лек.
    Селес је послао неколицину мештана да сакупљају биље. Убрзо су се вратили и Буграт је у једном казану припремио лек. Дао је свештенику упутства како да га справља и оболелима даје напитак. После два дана епидемија је била под контролом. У неколико наредних дана људи су престали да умиру од грознице. Мада су сви знали да је Пјер Буграт одбегли кажњеник, можда осуђен и због убиства, за житеље Ирапе постао је светац који је дошао с мора.

Буграт је био осуђен на доживотну робију на Ђавољем острву због наводног убиства једног пацијента. Пут од Марсеја, у Француској, преко Атлантика до Јужне Америке није био нимало угодан у оковима на ногама и са 600 других кажњеника на броду. Исцрпљеност и разне болештине пратиле су их током путовања, али без лекова и медицинске опреме Буграт је могао мало шта да учини за своје сапатнике. Немоћно је посматрао како људи умиру један за другим.
   Кад су се нашли на Ђавољем острву, Бугртат је постављен за затворског лекара – његов претходник вратио се у Европу нешто раније. Пуне три године лечио је кажњенике, с нешто мало опреме и још мање лекова, изузимајући оне које је могао сам да припреми. Писао је писмо за писмом у Француску тврдећи да је невин и тражио да се његов случај поново испита.
    После три године Буграт је схватио да његова писма не остављају никакав утисак на надлежне власти. И тако, кад је чуо да неколико кажњеника припрема бекство у једном чамцу који су таласи избацили на обалу, одлучио је да им се придружи. У тајности су оправили оштећени чамац што су боље могли и прикупили малу залиху хране и воде. Једне ноћи њих осморица ишуњали су се из својих колиба, пробили се кроз џунглу, одгурали чамац до обале и отиснули се према Карипским острвима. Надали су се да ће наћи неку земљу која их неће изручити Французима.
    За 23 дана пловидбе на чамац су се обрушила три урагана. У помахниталом мору нестали су јарбол, једра и весла, део залиха и тројица кажњеника. На крају се количина воде свела на мало кишнице коју су захватали са дна чамца. Чињеница да су петорица преживела и стигла до Ирапе била је још једно чудо. Нико никада није сазнао шта се десило са четворицом кажњеника који су те ноћи побегли оставивши Пјера Буграта на копну.

У уобичајеним околностима влада Венецуеле враћала је све одбегле кажњенике натраг, на Ђавоље острво. Кад су француске власти најзад сазнале да Буграт живи у Ирапи, затражиле су његово изручење. Међутим, отац Селес, у пратњи стотина људи из Ирапе, препешачио је 500 километара до престонице, Каракаса, да би замолио владу да не врати Буграта у кажњеничку колонију. Влада се сагласила.
   Било је то први пут да је Венецуела одбила такав захтев Француза. У учтиво сроченом одговору стајало је следеће:
   „Становници полуострва Парија сматрају доктора Буграта за свеца. Ми мислимо да он треба да остане међу њима.”
   Кад је сазнао да може да остане у Венецуели, доктор Буграт је одлучио да лекарску праксу обавља у Ирапи. Истовремено је наставио да доказује своју невиност тврдећи да није починио убиство.
    Пјер Буграт умро је 1962. године. Сахрани је присуствовало више хиљада ожалошћених људи. Његово успешно бекство с Ђавољег острва ушло је у легенду. Али, никада није званично ослобођен оптужбе да је починио убиство.