Живот пише драме

ТАЛАС НЕОБУЗДАНЕ РЕКЕ

Чинило се да је Дунав заувек укроћен моћним насипима, а онда је вода пробила загат на румунској страни. Пред њом се на испражњеном дну реке нашло више од двеста људи...

Дан је био сунчан, али веома хладан. Ништа необично за последње дане новембра. Краниста Трифун Игњатовић поцупкивао је на свом радном месту без обзира на то што је био увијен у бунду и што су му и руке и ноге биле заштићене крзненим рукавицама и чизмама. Радно место налазило му с готово међу облацима,  више од шездесет метара над земљом, усред највећег градилишта у Европи.
    Велика, плаховита река, која је на тренутке кроз ђердапске теснаце ваљала и по 16.000 кубних метара воде у секунди, била је укроћена. Радови на брани хидроенергетског и пловидбеног система „Ђердап” ближили су се крају. Дунав је био сабијен загатима (насипима од челика, бетона и земље) с обе стране реке, а усред њега, мало узводно од бране, налазила се такозвана грађевинска јама широка 276, дугачка 160, а дубока око 25 метара. Прави простор за довршетак радова на брани.
   Било је тачно 16 сати и 15 минута, двадесет први дан новембра 1970. године, кад је Трифун Игњатовић чуо потмули пуцањ. Није био налик ни на један од оних какве је дотад слушао, није то било ни уобичајено рушење камења, нити свакодневне експлозије мина. Уз то, први пут је осетио да се дизалица поштено затресла, а била је насред грађевинске јаме.
  Пуцањ с румунске стране пропратила је необична грмљавина. Ово не слути на добро, помислио је пре него што је погледао испод себе. А доле хаос, призор у који је тешко поверовати.

Огроман, несагледив талас хрлио је с леве стране очигледно пробивши загат. И то право на стотине људи који су поред мноштва багера, дизалица и тешких камиона радили 25 метара испод некадашње површине реке. Ту су биле и тоне неопходног грађевинског материјала, али и бараке за пословни простор. Сам у кабини крана, с неверицом и страхом за сопствени живот, Трифун Игњатовић немо је зурио испод себе. Талас смрти незаустављиво је јурио према јами препуној људи и механизације. А онда су и људи почели да јуре уз паничне повике. Чинило се да свако трчи на своју страну у покушају да умакне стихији. Потом је, заредом, чуо неколико пуцњева из пиштоља.

У међувремену је чувар магацина у бараци низводно од загата Михаило Бешевић, схвативши шта се догодило, појурио ивицом бране бесомучно пуцајући из службеног пиштоља. Веровао је да само тако може да упозори људе на опасност. Претходно је телефоном позвао у помоћ милицију из Кладова, али – такође телефоном – није успео да дозове људе у Машинској хали. Једноставно, доле је вода већ покидала каблове. Кренула је и према његовој бараци, претећи да је зачас збрише.
   У том тренутку сетио се да му је унутра остала важна свеска с подацима неопходним за наставак посла. Безглаво је појурио и у последњем тренутку успео да је зграби, али и да сам избегне талас који се приближавао сулудом брзином. Успут је, крајичком ока, иза себе назрео слике ужаса. Загат се претворио у језеро.
   Вода је носила бараке, ваљала трупце, обарала машине. Пожурио је према људима који су у паници покушавали да затворе блиндирана врата у галерији и отворе такозвана преливна поља не би ли некако смањили количину воде у језеру и ослабили притисак на брану. Буквално су секунде одлучивале о судбини мноштва људи, апи и грађевине на којој је рад започет пре више од четири и по године...
  Трифун Игњатовић је знао да је у тој паници препуштен сам себи. Огроман талас пенушао је рушећи све пред собом. Чинило му се да ће и њега докачити. Доле нити је могао нити је имао где, али где може горе?! Једино да му неки анђео одозго спусти покретне лестве.
   Видео је да му је корпа за пренос терета празна, али шта с њом? У сваком случају, неко мора да управља њом из кабине. И онда му се поглед, док се талас незадрживо сурвавао према дизалици, зауставио на „стрели”, делу крана који подиже и спушта терет. Истог тренутка знао је да му је она једини спас. Брзо ју је подигао и управио према још незавршеном мосту. Преко ње ће се успузати и дохватити сигурности гвоздених елемената...
  Горе на брани дешавала се друга драма. Пословођа екипе бетонираца Бешир Мујовић с ужасом је гледао како доле огромна грађевинска јама постаје језеро и како људи беже на све стране, сви према некој узвисини. А онда се сетио да је двадесетак његових радника највероватније заробљено у галерији, као у гробници, и да по свој прилици нису ни свесни шта се догађа око њих. Ако не појури и на време их не обавести, подавиће се као мишеви. Кад су га бетонирци угледали задиханог и на смрт бледог, знали су да је нека велика невоља у питању. На срећу, брзо су схватили о чему је реч и сви су на време устрчали према врху бране.
   Лагано, покушавајући да не гледа доле у хаос, Трифун Игњатовић пузао је крхком гвозденом конструкцијом грчевито стежући изукрштане пречаге. Ветар му се, без обзира на топлу бунду, уселио у сваку коску и претећи љуљао „стрелу”. Само да талас још не стигне до постоља дизалице и, ако је у првом налету и не обори, погибељно је не заљуља. Покушавајући да одагна злокобне мисли, споро је пузао убеђујући себе да ће и овог пута успети да умакне опасности...

Шездесетогодишњи Милан Тадић, већ прекаљен на многим великим градилиштима, налазио се у црпној станици, на најнижем месту, испод површине Дунава. Три снажна мотора уједначено су тутњала и никакав звук споља није могао да се пробије до човека. Бар тако је мислио све до следећег тренутка кад се стресао од громовитог ударца о кров. Мора да је неки велики камен. Ослушнуо је очекујући да се ударац понови. Није се поновио. Зачудио се јер је по сату знао да је далеко крај смене о коме су га тако, бацајући камен на кров радионице, обавештавали другови. Ово је било неко друго упозорење.
   Отворио је врата и готово поклекнуо пред налетом воде која је нахрупила у бараку. Шта је сад ово? Откуд вода овде, и то толика? Мора да је Дунав негде пробио загат. Чврсто се држећи за довратак да га воде не би однела у дно радионице, Милан Тадић оклевао је само тренутак. Није било времена да се врати и покупи неопходне ствари. Морао је што пре да побегне.
   Трчећи уз степениште, наишао је на групу радника који су вукли неке каблове. Усплахирено им је објаснио да вода надолази и да беже с њим. Појурио је што су га ноге носиле уз још једно степениште, па уз друго. Знао је да до спаса, до врха бране, има бар три стотине метара. Да ли ће му срце издржати? Онда је налетео на девојку која је, клонула, покушавапа да дође до даха. Кад ју је упитао може ли даље, одговорила му је нешто на румунском. Брзо ју је ухватио за руку и повукао за собом. Вода је, међутим, незадрживо напредовала. На појединим местима достизала му је и до стомака. Али он је ишао даље, све ближе спасу. Румунка је све више посртала али су ипак напредовали. Коначно, већ на измаку снаге, Милан Тадић докопао се врха бране, извукао девојку и онесвестио се. Касније је сазнао да је камен на кров црпне сгтанице бацио машиниста Симић јер је то био једини начин да упозори свог пријатеља на опасност...

Трифун Игњатовић тресао се од страха и од умора. Готово да није осећао ни руке ни ноге, првобитни бол заменила је отупелост у мишићима. Да ли ће издржати? Већ је препузао више од пола „стреле” дугачке педесетак метара. Није чуо вику и урлике испод себе, само је слушао фијук ветра. Ни хладноћу више није осећао, низ леђа му се сливао зној. Механички је прво гребао рукама, а онда би се ноге сместиле не следећу пречагу. „Стрела” се силовито заљуљала кад је талас стигао до подножја крана. До крви је загризао усну и још чвршће, снагом за коју је веровао да му је већ ишчилила, стегао пречагу. Гвоздена конструкција погибељно се љуљала неколико тренутака и онда коначно умирила. Трифун је одахнуо и кренуо даље, центиметар по центиметар. Пет-шест метара пре спасоносног моста десна нога коју више није осећао склизнула је с пречаге и сва тежина тела прешла је на ту страну. Готово је висио над провалијом дубоком више од шездесет метара. Није се дао. Последњим атомима снаге вратио је ногу у пречагу, застао да поврати дах и кренуо даље. Неколико минута касније готово се сручио на широки испуст гвоздене конструкције моста. Био је спасен.
  На срећу, догађај који је претио катастрофом окончан је без људских жртава и без већих последица по брану и цео хидроенергетски систем на „Ђердапу ”. Три дана после драматичне борбе људи са стихијом, опасност је прошла. Дунав је укроћен.
  Првог децембра наши и румунски градитељи почели су снажним пумпама да црпу воду из грађевинске јаме, а четвртог дана последњег месеца у години успостављена је и пловидба на Ђердапу и први агрегат поново укључен на мрежу. О овим и сличним догађајима у време градње Ђердапа дугогодишњи новинар „Политике” Рајко Чукић објавио је књигу „Приче о градитељима Ђердапа” из које су неки делови искоришћени у овој причи ■