За читање и уживање Николас Рија

СТАРА ГОСПОЂИЦА И ЊЕН ЗЛОЧИНАЦ

На вас је ред! – рече ми наредник Берстоу. Погледах кроз прозор и угледах крупну жену, праву као стрела, која се упутила у нашу полицијску станицу у Ешфордлију. Чим је ушла у зграду, на моје велико изненађење, Чарли Берстоу побеже на задњи улаз. Жена је стајала испред мог радног стола, смешила се љубазно, тен јој је био као у брескве, очи крупне и тамне. Седа коса била је отмено почешљана, а носила је наочари с рамом од корњачевине. У видљиво скупом капуту, с тамноцрвеним шеширом који се слагао с ципелама и ташном, оставила је на мене утисак утицајне богаташице. Имала је око шездесет година.

– Добар дан, госпођо – рекох јој.

– Добар дан – узврати она пријатним и изражајним гласом.

– Ви сте овде нови, чини ми се?

– У праву сте, госпођо. Ја сам агент Рија.

– Дошла сам због Џексона, те сподобе која ми трује живот – започе озбиљним тоном. – Знате, није ми први пут да долазим.

Почео сам да бележим.

– Кажете Џексон?

– Да. Е, па, поново је почео!

– Даћете ми ваше име и адресу, молим вас. Увек је најбоље почети од почетка.

– Ја сам госпођица Џозефина Фрејзер, станујем у Улици Принс Терас број 43. Била сам државни службеник, сада сам у пензији. И да ли можете, молим вас, да се сада побринете за тог Џексона?

– Шта је учинио, госпођо?

– Шта је учинио! Опет ми је посуо степениште вешплавом! Не престаје да ми прави зврчке. Морате нешто да предузмете.

– Како улази код вас?

– Не знам ништа о томе – лицем јој изненада пређе сенка тескобе. – Али враћа се, а ја не знам како да га спречим.

– Где станује?

– У броју 41, одмах поред мене. Ужасно је имати таквог комшију.

– Да ли знате да није у нашој надлежности да се мешамо у свађе између комшија? – покушах да јој објасним. – Требало би да замолите адвоката да му пошаље писмо у коме тражите да престане да вас узнемирава.

– Не вреди. Све сам покушала, – рече тоном који је бивао све виши – не знам више шта да радим. Морате да разговарате оштрије с њим.

– Слушајте, госпођице, свратићу касније у току преподнева и рећи ћу му да се смири.

– Бићу вам неизмерно захвална – рече одлазећи.

Пола сата касније отидох у Принс Терас. Кућа госпођице Фрејзер у броју 43 била је отмена и добро одржавана, са улазним вратима у стаклу и лепим завесама. С друге стране, број 41 деловао је запуштено. Кренуо сам тамо стазом и закуцао.

– Има ли кога? – узвикнух. Тишина. Поново закуцах, а онда уђох. Све је било пусто, влажно и без намештаја. Тај разбојник Џексон био је можда обични бескућник који је долазио да ту преспава. У сваком случају, птичица је одлетела, вероватно због страха од полиције. Остало је само да посетим госпођицу Фрејзер. Отворила ми је чим сам закуцао на њена врата.

– Ах! – рече сва озарена. – Стигли сте баш на време за кафу.

Кућа јој је била изванредна, препуна антиквитета, изузетних слика, доброг намештаја и раскошних ћилима. На једном послужавнику пажњу је привлачио сребрни сервис за кафу и две порцеланске шољице, из џезве се ширио невероватни мирис кафе.

Госпођица Фрејзер ми је мало опширније говорила о својој бескрајној борби против Џексона, и сложила се са мном да га је њена последња посета полицији уплашила и натерала да побегне. Али желела је да ми исприча о његовим другим преступима: улазио је код ње у њеном одсуству, кривио слике на зидовима и сакривао предмете. Ноћу је ударао у бубњеве и слао у кухињу невидљиве ројеве инсеката који су загађивали храну.

Слушао сам је уживајући у изврсној кафи. Била је незаустављива. Међутим, из њених одговора на моја прецизна питања схватио сам да она никада није видела Џексона, није могла да га опише. Најзад сам успео да се извучем. Кад сам се вратио у станицу, наредник Берстоу ми се благонаклоно смешио.

– И онда, Ник, успели сте да отерате Џексона из те куће?

– Џексон! – узвикнух.

– Па, ко је то у ствари?

– Он не постоји – рече наредник. – Госпођица Фрејзер је мало усамљена и воли друштво. Данас је попила кафу са допадљивим младићем и биће мирна неко време. Али вратиће се.

– Другим речима, насамарили сте ме – рекох кроз смех.

– Увек препуштамо новајлијама да се побрину за госпођицу Фрејзер. Она их обожава и велико јој је задовољство да их угости у својој кући. Није ли напослетку наша дужност да удовољимо људима?

Отприлике месец дана касније био сам на дужности кад је госпођица Фрејзер стигла, али очекивао сам тако нешто и био сам спреман.

– Поново је почело. Овог пута ставио је вешплав у мој тигањ.

Обећао сам јој да ћу доћи. Опет ме је позвала на кафу. Прихватио сам јер ми је била забавна, а и њена је кафа била изврсна. Тог дана понудила ме је и бисквитима. Обавестио сам је да сам се коначно отарасио Џексона.

– Шта сте учинили с њим? –упита разрогачивши радознало очи.

– Џексон иде у Аустралију – рекох.

– Креће бродом следећег петка у подне за Саутемптон. Никада вас више неће узнемиравати.

Ћутала је неколико тренутака, а затим се осмехнула.

– Много вам хвала – рече полако.

Изгледала је запрепашћено. Прошло је неколико недеља без икаквих новости о старој госпођици. А онда, једног дана инспектор ме позва у своју канцеларију и гурну ми под нос једно писмо.

– Шта сте то урадили, Рија?

– Шта сам сада учинио, инспекторе? – одговорих зачуђен.

– Ово писмо стигло је из Министарства унутрашњих послова – рече упутивши ми неодређени поглед.

– Донео ми га је шеф. Реч је о жалби коју је поднела извесна госпођица Фрејзер из Ешфордлија. Чини се да није задовољна како сте се показали, Рија.

– Али, нисам ништа лоше учинио, инспекторе – рекох.

– Да ли знате какав је закон о усељавању у Аустралији? – упита ме. – Улазак у земљу забрањен је особама које имају кривични досије.

Осмехнуо се и лице му се озарило.

– Чини се да сте уприличили одлазак у Аустралију једног веома опасног злочинца који се зове Џексон – настави он – и госпођица Фрејзер захтева отварање истраге о разлозима који су дозволили таквом разбојнику да се подсмева законима. Како је прошао царинску контролу? Зашто га је Аустралија примила? Министарство унутрашњих послова затражило је потпуни извештај о овом случају.

– Да вам кажем, инспекторе... – замуцах.

– Нећу ништа да чујем! Напишите извештај. Сигуран сам да ће то како сте се ви побринули за човека који пуни тигање вешплавом и управља невидљивим инсектима, врло забавити Министарство. Али мислим да морате да решите Џексонов повратак пре него што избије дипломатски скандал.

– У реду, инспекторе.

– Овог пута није успело, Рија. Мораћете да нађете неки други начин да га се отарасите.

– Да, инспекторе.

Шмугнуо сам како бих написао извештај.