Фантастика / Ђани Родари

СМРТ ЈУЛИЈА ЦЕЗАРА

Колико је била дугачка Касијева брада, како је био одевен издајник Брут, који је број ципела носила Цезарова жена ‒ све је то занимало страшног историчара

Професор Терибилис (илити Грозни) данас је био виши него обично. То се с њим често дешавало у дане кад прозива. Ученици су већ научили да без мерења тачно одреде његов раст: охо, порастао је бар четврт метра! Чак су му се испод мрких панталона виделе љубичасте чарапе а изнад њих мала бела бразготина.
   На табли Професор Терибилис листа свој нотес и мрмља:
   ‒ Данас сам вас окупио да бих од вас ишчупао истину и зато ниједан неће одавде изићи ни жив ни мртав док ја не дознам. Јасно? Дакле... да видимо списак окривљених... Албани, Алберти, Албини, Албони, Албучи... Хм... добро, нека буде Цурлети.
   Ученик Цурлети, последњи на списку, грчевито се хвата за клупу као да жели избећи судбину. На крају ипак устаје, сасвим полако и, заплићући ногама, иде према табли. Професор Терибилис пробија га својим убиственим погледом.
   ‒ Драги Цурлети, захтевам истину вашег добра ради. Уколико је пре добијем, утолико ћете пре бити слободни. Знате већ да имам начина да вам одрешим језик. Зато одговарајте брзо и ништа не кријући: када је, ко, где и зашто убио Јулија Цезара? Кажите такође како је у то време био одевен Брут, колико је била дугачка Касијева брада, где се у тренутку убиства налазио Марко Антоније. Реците још који је број ципела носила Цезарова жена и колико је новца потрошила тог јутра на пијаци.
   Пред том лавином питања ученик Цурлети почео је да се повија, али Терибилис је био неумољив.
   ‒ Говорите! ‒ виче и наочиглед израста за још пет центиметара.
   ‒ Не сећам се... ‒ муца Цурлети.
   ‒ Наравно! Уверен сам да се не сећате ни да ли је томе присуствовао Цицерон, да ли је носио сунцобран или слушни апарат, да ли је дошао кочијом или таксијем...
   ‒ Не сећам се... поново муца Цурлети али помало долази себи. Осећа подршку осталих ученика који га, видећи с колико храбрости одолева насртајима инквизитора, бодре знацима. Он нагло подиже главу вичући:
   ‒ Од мене нећете чути ни речи!
   Ученици аплаудирају.
   ‒ Тишина! ‒ виче Терибилис ‒ иначе ћу вас све оборити на матури.
   У том тренутку Цурлети пада у несвест. Терибилис зове послужитеља и овај излива на несрећника ведро воле. Цурлети отвара очи и жедно лиже капи.

23 или 24?

   ‒ Небеса. Па вода је слана...
   ‒ Доста! ‒ грми Терибилис.
   У том тренутку диже се ученик Цурлини.
   ‒ Професоре, ја ћу говорити ‒ прозбори у муклој тишини.
   ‒ Најзад! ‒ са олакшањем уздахну професор. ‒ Најзад ће ми неко све рећи.
   Ђаци су премрли. Ко зна шта је све у стању да каже тај Цурлини.
  ‒ Јулије Цезар ‒ говори он претварајући се да црвени од нелагодности ‒ Јулије Цезар је преминуо пошто је задобио двадесет и четири ударца ножем.
   Професор Терибилис толико је избезумљен да ни уста не може да отвори. У тренутку се смањио за неколико дециметара.
   ‒ Како? ‒ шапуће. ‒ Зар их није било двадесет три?
   ‒ Двадесет четири, професоре, ‒ без колебања понавља Цурлини.
   ‒ Али ја имам доказе ‒ бесни Терибилис. ‒ Ја имам при руци оду нашег прослављеног поете у којој описује преживљавања Помпејеве статуе у тренутку кад је Цезар пао погођен ножем завереника. Ево тачног цитата:
   „Непомични мермерни Помпеј
   Шапташе нечујно: Ах, зликовци!
   Он је рањен. Боже! Погледај.
   Видиш ли? Цезар, двадесет и три...”
  Али ученици су, схвативши игру, подржали Цурлинија углас вичући:
   ‒ Двадесет четири, двадесет четири!
   Терибилиса су спопале муке сумње. Од тога се толико смањио да је сад био нижи од професорке математике. Да, чело му је сад у истој равни с катедром и да би видео ученике, мора да се диже на прсте. Тај призор није могао да не дирне златно срце ученика Албертија о коме сви говоре да би заслужио награду за доброту, ако би таква постојала.
   Шта је овом чудаку?
   ‒ Професоре, ‒ кратко проговори он ‒ тврдња Помпејеве статуе може лако да се провери. Довољно је да приредимо екскурзију у антички Рим, присуствујемо Цезаревом убиству и сами пребројимо његове ране.
   Терибилис се одмах ухватио за тај ленгер наде. Истог тренутка позвао је телефоном агенцију „Хроно-тур” и већ после неколико тренутака читав разред се укрцао у времеплов. Пилот је подесио инструмент на март 44. године пре наше ере. Машина их је, не осећајући никакво трење ни у ваздуху ни у води, пренела кроз векове и миленијуме и однела право међу гомилу окупљену испред Сената где се очекивао долазак сенатора.
   ‒ А је ли Јулије Цезар већ дошао? ‒ пита Терибилис неког незнанца ког су његови другови називали Каем. Овај га није разумео и зато запита свог пријатеља:
   ‒ Шта је овом чудаку?
   Терибилис се тада сетио да су у античком Риму сви говорили латински, зато понови своје питање на латинском.
   Тримску реч ‒ рече један од Каемових другова. Очигледно, школски латински уопште није погодан за разговор са старим Римљанима. Није помогао ни милански дијалект. Ученици су му се већ отворено подсмевали. Сви осим једног. Цурлини је забринут. Слагао је да би спасио Цурлетија а сад ће сви дознати да је ипак било свега двадесет три удара ножем. Шта да ради?Терибилис је нацртао у својој бележници двадесет четири круга и и у руци спремну оловку. За сваки удар ножем прецртаће један круг. А Мамбрети, познати шаљивџија, надувао је двадесет четири балона с намером да за сваки удар ножем прободе по један и да звук њиховог пуцања ухвати на магнетофон. Зубрили је понео са собом јапански минијатурни транзисторски рачунар. Брагули је спремио кино-камеру с двојним филтером и телеобјективом да би читаву екскурзију снимио у боји.
   Шта да радимо, мислио је Цурлини.

Туристи у историји

   У том тренутку на сцену је нагрнула група америчких туриста. Кикоћу се, жваћу жвакаће гуме. Туристи дижу толику галаму да су потпуно загушили чак и трубу која најављује Цезаров долазак. Изненада стиже и италијанска телевизијска екипа с намером да сними документарни филм за рекламирање кухињских ножева. Режисер одмах почиње да распоређује присутне.
   ‒ Хеј ви тамо, ви завереници, помакните се мало лево!
   Преводилац преводи његова упутства на староримски језик. Један од сенатора гура се кроз гомилу да би доспео у први кадар и маше руком: „Ћао, ћао!”
   Јулију Цезару све је то већ дојадило, али он ту више ништа не може да учини. Он ту више није главни. Режисер наређује да Цезара мало напудеришу да му лице не би сувише блештало. Догађаји сад почињу брже да се одвијају. Завереници ваде ножеве и наносе Цезару смртоносне ударце. Али режисер није задовољан.
   - Стоп! Стоп! Много сте се збили. Не види се како му лије крв. Све из почетка!
   ‒ Што је ово досадно ‒ гунђа Маморети. ‒ Узалуд сам упропастио тринаест балончића.
   ‒ Пази, снима се! ‒ виче неко. ‒ Смрт Јулија Цезара. Дубл два.
   ‒ Почињемо ‒ наређује режисер.
   Завереници поново ударају. И опет је сцена покварена јер је неки амерички туриста испљунуо пред самог Цезара жвакаћу гуму. Брут се оклизнуо на њу и пао пред ноге некој позамашној госпи из Филаделфије која се толико уплашила да јој је из руке испала ташна. Све је требало поново почети од самог почетка.
   ‒ Нека ђаво све носи! ‒ гунђа Цурлини.

И дугме је важно

   Али његовим мукама изненада је дошао крај. Разред у пуном саставу мора назад у времеплов да би се вратио у 20. век.
   ‒ То је безобразлук! ‒ виче професор Терибилис.
   ‒ Није то никакав безобразлук ‒ одговара пилот. Ви сте закључили уговор за лет кроз време на један час и тај час је истекао. Моја компанија није крива ако ви за то време нисте видели све оно што сте желели. Тражите одштету од телевизије. Ипак, да бих вам показао колико смо солидна фирма и колико се трудимо да задовољимо своје муштерије, као врсту поклона вама и вашим ђацима, ја ћу се времепловом, а по налогу „Хроно-тура”, задржати пет минута у средњем веку да бисте могли да присуствујете проналажењу дугмета.
   ‒ Дугмета? ‒ запрепасти се Терибилис. ‒ Нудите нам дугме уместо убиства Јулија Цезара? Шта је нама стало до дугмета?
   ‒ Дугмад ипак имају велику улогу ‒ мирно му објасни пилот. ‒ Кад не бисте имали дугмад, ветар би вам однео пешеве капута а панталоне би вам спале.

Ђани Родари (1920–1980), италијански писац и новинар, чувен по својим романима и причама за децу, који су превођени и на српски језик – „Путовање плаве стреле”, „Беше двапут барон Ламберто”, „Јасминко у земљи Лагарији”, „Телефонске бајке”, „Торта на небу” и други. Најпознатије његово дело ипак су „Пустоловине Чиполина”, дечја прича о политичким репресијама. Сам Родари у младости је био члан фашистичке омладине и италијанске Националне фашистичке партије, да би после смрти неколицине блиских људи и затварања рођеног брата у немачки концентрациони логор прешао у Комунистичку партију. Чиполино је нарочито био омиљен у СССР, где су са овим ликом снимани и цртани и играни филмови, с учешћем самог Родарија.

   ‒ Доста трабуњања ‒ прекину га Терибилис. ‒ Вратите нас у наше време.
   ‒ С највећим задовољством ‒ одговори пилот. ‒ Бар ћу раније да завршим посао па ћу моћи да се обријем пре но што одем у биоскоп.
   ‒ А шта ћете да гледате? ‒ запита један од ученика.
   ‒ „Фантомас се наљутио”.
   ‒ Сјајно! ‒ повикаше ученици углас. ‒ Професоре, хајдемо и ми с њим у биоскоп.
   Терибилис је у страховитој недоумици. Од јутра му све иде наопако. Пропао му је час, ни са одласком у стари век није имао више среће. Зашто се све то догодило? Можда ће у полутами биоскопске сале моћи о свему мирно да размисли и нађе одговор.
   ‒ Добро ‒ уздахну, ‒ идемо да гледамо „Фантомаса”.
   Цурлети и Цурлини се загрлише. Остали урлају од одушевљења. Алберти, златно срце, кришом избацује из времеплова ловачки нож и то у тренутку кад прелазе границу која дели деветнаести век од двадесетог. Намеравао је да тим ножем зада Цезару двадесет четврту рану да се не би открила Цурлинијева лаж. Да, Алберти је заиста силан момак и заслужио би награду за доброту, ако би таква награда постојала.