Живот пише драме

СКОК СА ЏАБАЛ ДАРСУА

Пеца је леђима био окренут стени од трошног пешчара, за коју се грчевито држао, док се стопалима наслањао на избочину у камену

Рано ујутру 23. марта 2009. године, два истраживача Геолошког института из Београда и један из Индустријског истраживачког центра из Триполија кренули су на дневну туру геолошког картирања Либије. Њихов циљ био је Џабал Дарсу, огромна стена која се издиже на око 500 метара изнад пешчане равнице у јужнолибијској области Тибести. Камп је био смештен 80 километара одатле. Морали су добро да се припреме.
   Претходно вече договарали су се о сутрашњем послу. Проучавали су снимке подручја и одабрали најбоље место за почетак успона – да успут снимају геолошки стуб. Вођа екипе Пеца, Жоки и Калид били су искусни геолози и задатак им у стручном смислу није био тежак. Најзанимљивије је било установити зашто је ово узвишење остало тако високо да штрчи у пустињском рељефу. Мора да се на врху налазе неке врло отпорне стене које успоравају спирање и распадање.
   После доручка у великом шатору, који је био и трпезарија и канцеларија, око пола седам кренули су на задатак теренским возилом. Возио их је Амар, насмејани и искусни пустињски вук. Током вожње, схватили су да ће време бити изузетно ветровито. Видљивост је смањила прашина коју је подигао гибли, јужни ветар. За нешто мање од два сата стигли су до одредишта. Није било времена за предах – брзо су се опремили. Пеца је водио теренски дневник и уписивао своја и запажања својих колега. Посао је текао у добром ритму. Геолошки састав им је био познат, пошто је широко распрострањен у овом делу Сахаре.

Пењање им је олакшала сама грађа седимената. Релативно широка пукотина којом су се кретали обиловала је одваљеним комадима стена, који су им олакшали успон. Успут су видели мања удубљења на стенским плочама, испуњена ситним песком и изметом од пустињских вадана и газела. Било је јасно да се ради о стаништима ових изузетних животиња.
   После неких двеста метара од подножја, Калид, који је помало заостајао, довикнуо им је да ће их сачекати на том месту. Жоки и Пеца су наставили. Узорке стена које су прикупили остављали су успут, знајући да ће се вратити истим путем. Попели су се још око 150 метара и нашли се на мањем платоу, угледавши потпуно усправан одсек до врха планине.



   Схватили су да ће без нарочите опреме моћи да се попну још само мало, и то уз врло стрм остењак. Тада је Жоки одржао Пеци кратак течај из алпинизма, научивши га да увек нађе ослонац на три тачке. То је значило да само једна рука или нога могу да послуже за следећи покрет при пењању. Како су имали и ранац и теренску торбу, одлучили су да их оставе и понесу у повратку.
   Након десетак метара било им је јасно да су дошли до краја предвиђене туре. Без обзира на сетан поглед ка врху, нису имали разлога да буду незадовољни. Схватили су зашто Џабал Дарсу опстаје. Чврсти гвожђевити слојеви следеће геолошке творевине нису дозволили ерозији да напредује као на околним местима. Једино су виши били врхови вулканског подручја Пико Бете у оближњем Чаду.

Следио је повратак. Жоки се удаљио неколико метара да сними још понеку фотографију изузетних предела, који су под измаглицом изгледали чудесно. Пеца је одлучио да у спуст крене леђима окренут стрмини, и то на супротну страну од платоа с којег су се попели. Почео је да се спушта, петама хватајући ослонац. Затим су на ред дошле руке. Направио је неколико покрета наниже и – стао. Више није видео своја стопала, а самим тим, ни могући ослонац. Видео је само подножје, чија га је удаљеност ужасавала.
   „Човече, како си дошао у тај положај?”, узбуђено је питао Жоки. Испод ногу непромишљеног геолога пружао се мали плато на непуна два метра од амбиса – триста метара изнад пустињске равнице. Од страха и замора мишића, Пецине ноге су задрхтале. Шта сада да ради?
   Искусни Жоки, видевши у којој је неприлици његов млађи колега, могао је само да га посаветује:
   „Ја не могу да те подигнем назад. Сувише си се спустио, не могу да те дохватим испод пазуха. Имаш две могућности. Пробај да се вратиш назад или да скочиш. На окретање лицем ка стени и не помишљај. И немој дуго да мислиш. Изброј до десет и одлучи.”
   Пецине ноге готово су се тресле. Није имао ни снаге ни вештине да се врати. Скочиће. Али доскок мора да буде пажљив. До малог платоа има готово два и по метра, а требало је и одразити се довољно да не удари леђима о стену. То би га сигурно одбацило до амбиса.
   „Добро је! И немој то више да радиш. Не може човек да те пусти самог ни на пар секунди – одмах направиш неки белај”, шалио се Жоки, којем је видно лакнуло што му је колега прошао неповређен.

Пеци је требало неколико минута да схвати да је добро. Прецизно је доскочио, оставши на месту, мада су га ноге и руке, на које је такође пао, прилично заболеле. Упиљио је поглед у амбис, од којег га је делило једва пола метра. Запамтиће овај дан.
   Сад је све било лако. Бележница, чекићи и остала опрема – спаковани. Успут су покупили остављене узорке и Калида. Уобичајено су се поздравили и кренули ка подножју, где их је чекао Амар. Знали су да ће, кад их примети, приставити кафу и послужити их наполитанкама. То ће бити заслужена награда за овакав подухват.