Први књижевни псеудоним

СИН ПРАВДЕ

У настанку једног широко распрострањеног књижевничког обичаја улогу је одиграла и  ратничка сујета       

У септембру 401. године п. н. е. у равницама Месопотамије решавана је судбина Персијског царства, највећег царства тадашњег доба. Персијски принц Кир Млађи  окупио је одабране одреде, укључујући и преко 10.000 хеленских најамника, у покушају да силом свргне с престола старијег брата Артаксеркса II Мнемона. У бици код Кунаксе, недалеко од древног Вавилона, одлука је пала.
   Грчки плаћенички одреди потпуно су разбили део војске великог краља, али је њихов послодавац Кир погинуо баш у тренутку када се чинило да је битка добијена. Његова војска се разбежала са бојног поља, осим грчких плаћеника који су и даље наставили да се лавовски боре... Најзад су сазнали да је Кир убијен и да је њихова даља борба беспредметна. Налазили су се у срцу царства великог краља коме су се тешко замерили. Били су без пријатеља, као и без хране и других потрепштина пошто су Персијанци заузели њихов логор. Ступили су затим у преговоре с лидијским сатрапом Тисаферном. Успех преговора требало је да запечати заједничка гозба.
    Међутим, Тисаферн је приликом пира вероломно похватао грчке војсковође и у оковима их послао на краљевски двор где су били погубљени.

Сада су преостали Грци, њих око 10.000, решили да изаберу себи нове заповеднике и да снагом оружја прокрче себи пут из Персије. Међу новим заповедницима био је Атињанин Ксенофонт, бивши Сократов ученик и симпатизер спартанског племства. Повлачење се претворио у епски пут („Поход десет хиљада”) који је трајао петнаест месеци преко пустиња и планина горње Месопотамије, Јерменије и данашње источне Анадолије све до Трапезунта на обали Црног мора. Грци су тежили да избију на морску обалу знајући да ће тако, по свој прилици, наићи на насеобине својих саплеменика... и нису погрешили. Али ни ту се пустоловине очврсле групе најамника нису завршиле. Марширајући малоазијском обалом Црног мора, стигли у Визант. Најзад на европском тлу, где су ступили у службу трачког краља Сеута...
    „Поход десет хиљада” је оставио утисак на савременике. На персијском двору описао га је лекар Ктесија са Книда, који је у бици код Кунаксе извидао рањеног Артаксеркса. Ктесија је служио и као тумач током, за Грке, злосрећних преговора после  битке. Како год било, Ктесијина „Историја Персије” на грчком језику поодавно је изгубљена.

Догађаје је описао још један Грк, извесни Софенет. Његов спис, као и Ктесијин, читан је широм хеленског света. Најзад, доспео је и у Спарту. Као спартански штићеник, Атињанин Ксенофонт је живео у околини Олимпије. Читајући Софенета Ксенофонт је био непријатно изненађен. Његова улога у целом походу била је неправедно изостављена, а Софенет је као Аркађанин оптуживао Атињанина Ксенофонта као демагога. Сада већ ожењен, отац породице, врстан ловац и узгајивач коња, плодан филозоф и историчар, Ксенофонт се око 375. године п. н. е. латио пера да оживи сећања на пустоловине из младости.
   Да би расветлио и оправдао своју улогу и одговорио на оптужбе, Ксенофонт је написао опширан приказ „Похода десет хиљада” под насловом „Анабаза” (грч. успон тј. марш од Сарда у Малој Азији до Месопотамије приликом пута у Кунаксу). Желећи да свом делу дâ још једну црту веродостојности, Ксенофонт га је написао у трећем лицу и објавио га под именом Темистоген (Син Правде) Сиракужанин. Тиме је настао и први књижевни псеудоним у повести наше цивилизације.

Шта се на крају десило са Ксенофонтом? Доживео је да се Атина и Спарта, два полиса до тада завађена, уједине против новог хегемона – Тебе. Његови спартански одгајени синови борили су се у редовима атинске војске у једној од великих битака онога времена, код Мантинеје 362. године п. н. е. Старији, Грил, погинуо је јуначки. Веле да је стари Ксенофонт дочекао ову вест са венцем на глави, приносећи жртву боговима.
   „Знао сам да сам га смртног родио”, филозофски је примио вест. Преминуо је у Коринту око 350. године п. н. е. Мада су га Атињани помиловали и опростили му пристајање уз Спарту, није се вратио у родни полис.
    Као писац био је омиљен у потоњим временима. За Римљане био је „Атичка пчела”. Уз Платона, Ксенофонт је наш најзначајнији извор за познавање Сократове мисли пошто је написао „Сећања на Сократа” и „Одбрану Сократову”. Као историчар, наставио је Тукидида и описао невесели крај Пелопонеског рата у делу „Хеленска историја”. Саставио је и дело које се може сврстати у педагошко–политички роман под насловом „Кирупедија” о одрастању персијског цара Кира Великог. Вековима ће ово дело бити узор за различита „огледала принчева”. Најзад, ту је и „Анабаза” с којом смо почели причу. Поједини стручњаци Ксенофонтово мајсторство у опису битака које је водио пореде са Толстојевим „Ратом и миром” и Игоовим описом Наполеоновог слома код Ватерлоа у „Јадницима”, наравно, у руху и у духу античке књижевности.