За читање и уживање - Јене Хелтаи

ШКОЛА БЕРЛИЦ

Драга моја Илонка,

Ето видиш, јесте, истина је! Не знам да ли би требало да додам „на срећу” или „на несрећу”, али ово је чињеница: разводимо се. Никад не би помислила на тако нешто, је ли? Ни ја. За све је крив енглески, који се учи у школи „Берлиц”. Теби ће то можда изгледати чудно, али биће довољно да прочиташ моје писмо да би схватила.
   Сад знам да је све почело још пре две године. Једног лепог дана, мој муж ми објави да ће он ићи да учи енглески. И додаде:
   – Ипак је срамота не говорити ниједан страни језик! Велика је грешка што се то није учило. На срећу, још није касно. Кажу да је енглески лак за учење. Учићу енглески!
   – Није ти први пут да то говориш, Калмане, али никад се ниси заузео озбиљно. Немаш ти ни стрпљења ни истрајности за то – рекла сам му.
   Калман стаде да се смеје:
   – Знам, баш сам се из тог разлога и уписао у школу „Берлиц”. Тамо нема шале, не можеш да палиш са часова, мора да се учи. Три пута недељно. Од сада па за годину дана, има да говорим енглески као Черчил!

Сутрадан се Калман врати кући с неким енглеским уџбеником. Три пута недељно, од шест до осам, одлазио је у школу „Берлиц” да учи енглески. Ја енглески не знам, на несрећу, нисам била у стању да контролишем како напредује са учењем. Било како било, после четири месеца почео је да тражи да му се за доручком сервира „Тајмс” и са уживањем би заронио међу његове странице.
   Зашто бих говорила да нисам? Јесам, била сам поносна на мужа. Још мало и говориће савршено енглески. Ти знаш, драга моја Илонка, како сам ја проста жена. Онај ко зна више од мене, ја му се потчињавам – чак и ако је то мој муж – до те мере да ми се више него једанпут десило да га питам гласно, да би сви чули:
   – Јеси ли већ прочитао данашњи „Тајмс”, душо?
   Калман је учио с много истрајности. Ни за шта на свету не би пропустио неки час. Кад би се вратио кући, бивао је толико уморан да ми га је било жао. Често сам га питала:
   – Да те толико учење не замори?
   – Не брини, срце! – одговарао ми је, смејући ce. – Толико ми је задовољство да учим енглески да умор и не осећам.
   Пратила сам његове напоре умирена и срећна. А напредовао је, то је било право чудо. Месец дана после оног првог доношења „Тајмса” у кућу, он донесе и један енглески роман, који ми потури под нос говорећи ми некако победоносно:
   – Видиш, ево шта ћу ја сада читати!
   – Завидим ти – рекох с уздахом – кад чујем да ћеш прочитати толике лепе књиге за које ја никада нећу сазнати!
   Моје жаљење било је толико искрено да се мој муж осети погођеним. С нежношћу, у којој је било и неке надмоћи, он ми рече:
   – Јаренце моје мило и неуко, не брини за то! Кад прочитам књигу, ја ћу ти је после препричати, хоћеш?
   Пљеснух рукама. Ето, и ја ћу имати неку корист од енглеског. Ах! Оне дуге зимске вечери када сам, после обеда, побожно слушала Калмана како с предивним стрпљењем импровизовано преводи за мене по неколико страница неког романа. Сцене љубави и убистава, то ми је препричавао in extenso. Осећала сам неко здраво задовољство, погодно за узнос душе. Била сам му за то неизмерно захвална.

Прва књига коју смо заједно прочитали јесте Дикенсов роман „Тајна црвене куће”. Грозна прича у којој јунакиња непрестано вара мужа, све до оног дана кад ће је он отровати. Да би уклонио све трагове злочина, убица одвлачи тело до железничке пруге, где ће га смрскати воз. И данас задрхтим кад се сетим те злокобне приче.
   Питала сам мужа да ли би могао да ми прочита нешто веселије. Донео ми је хумористичке приче, чак помало и масније Едгара Алана Поа. Те су нас приче много засмејавале. Неке од њих сам већ знала у облику анегдота, али то није било важно.
   Нећу ти досађивати набрајајући шта смо све читали. Чињеница је да сам, захваљујући мужу, у року од годину дана упознала ремек-дела савремене енглеске литературе. Кад сам говорила о англосаксонским писцима, сви су ћутали. Моје пријатељице су биле љубоморне. Једанпут, међутим, кад сам поменула „Тајну црвене куће”, један млађи човек бојажљиво ме упита:
   – Да ви не грешите, госпођо? Не верујем да је Дикенс написао роман таквог наслова.
   – Нисте добро обавештени – рекох хладно. Млади човек поцрвене и ућута.

Пре три недеље мој муж донесе нов роман „Џек Гипсон”, који је написао неки Т. Х. Форист, али, као и обично, Калман га прво прочита сам да би после могао лакше да преводи.
   Дакле, замисли такав случај... Сутрадан ујутро отварам новине које ја купујем и наилазим на следећи оглас: „Наш нови роман... У овом броју почињемо да објављујемо ’Џек Гипсон’, нови роман Т. Х. Фориста, генијалног енглеског аутора. Ово изузетно дело је у Великој Британији за само неколико месеци доживело 97 издања, а нашим читатељкама биће представљено у изванредном преводу”.

Очарана, таман сам хтела да Калману најавим мађарски превод „Џека Гипсона”, кад ми изненада сину нешто у глави: не, нећу му рећи ни реч. Има да га запањим. Оног дана кад буде почео да ми преводи, узећу му роман из руке и наставити причу од оног места где је он стао. Биће слуђен и питаће се како сам, дођавола, могла да научим енглески тако брзо. Одушевљена својом стратегијом, с нестрпљењем сам чекала дан када ћемо почети да читамо. Нисам морала да чекам дуго.
   Кад је мој муж почео, с највећом муком уздржавала сам се да се не насмејем. Како ће обесити лице кад будем наставила с преводом! Но, одједном, осмех на лицу ми се укочи. Моја запањеност – не његова – била је толика да сам се замало онесвестила.
   Замисли ту ситуацију! Калман ми је причао нешто сасвим различито од онога што сам ја читала. У мојим новинама, Џек Гипсон је млад сликар, сиромашан, частан човек који се није могао оженити јер се томе противио г. Гипсон, отац. У причи мога мужа, Џек Гипсон је стара хуља која хоће да преко немачке границе прошверцује чувене малинске чипке које вреде право богатство. Ухваћен је на делу, успева да побегне, али претходно убија цариника из револвера.
   Кад је цариник пао мртав као свећа, више нисам могла да издржим. Очајнички сам крикнула. Западала сам у лудило, у то није било сумње.
   – Шта ти је?
   – Мало сам нервозна. Сва та убиства!
   Калман прекиде да чита. А ја целу ту ноћ не склопих ока. Шта се то десило? Слагала сам претпоставке једну на другу, осим оне најједноставније: Калман не зна енглески. То ми није ни пало на памет. Ако би та помисао и избила на часак, одмах сам је отклањала као највећу бесмислицу. Пре сам била склона да поверујем да се преводилац преварио или да ја нисам разумела наслов. Новине су можда објављивале неки други Фористов роман. Да ли сам била жртва неке илузије?

Сутрадан, чим је Калман отишао, узех да упоредим енглески роман и превод из новина. Нажалост, нисам се варала. Џек Гипсон у новинама био је онај исти из романа. Имена су била иста и у новинама и у роману. Луси, та сирота и честита девојка, чије постојање Калман још није стигао да помене, ступала је на сцену већ од друге странице. У роману, први део другог поглавља завршавао се знаком питања: тако је било и у новинама. Требало је да прихватим: превод у новинама је тачан, Калманов није. И? Зашто ми је он причао нешто треће? Да ли је и с другим књигама све било исто тако?
   На крају живаца, јурнух до једне библиотеке и затражих „Тајну црвене куће”. Онај млади бојажљиви човек, кога се присетих, био је у праву: Дикенс није никада написао тако нешто. Едгар По није писао никакве хумористичке приче. Укратко, све сам сазнала: Калман ме већ две године вуче за нос представљајући ми плодове своје богате маште као дела најбољих енглеских аутора. Али чему то? Чему? Морала сам себи признати да за то постоји само један разлог: није знао енглески.
    На том трагу, јурнух одмах до школе „Берлиц” да се обавестим о свом мужу. Сазнадох да тај наводно толико приљежан ученик никада није крочио у то цењено здање. Ту је био потпуно непознат. Где је проводио време те две године, три пута недељно, од шест до осам? На то питање могла сам да дам само један одговор, који би и свакој другој жени пао на памет: код љубавнице.

И то је сасвим тачно. Да сад не описујем околности. Докази се већ налазе код адвоката. Уосталом, и Калман је све признао. Разводимо се! Калман ме преклиње да му опростим. А ја то не могу. Хајде, нека му буде то што ме је преварио, али да ме за цео живот онако исмеје с Дикенсом, Поом и другим писцима, то никад нећу прогутати. Зар нисам у праву?
   Твоја несрећна Вилма.