За читање и уживање - Сомерсет Мом

РУЧАК

Угледао сам је за време позоришне представе, па сам у паузи, у знак одговора на њен осмех, отишао и сео поред ње. Прошло је дуго откако сам је последњи пут видео. Да неко није поменуо њено име, тешко да бих је препознао. Ведро ми се обратила.

– Па прошло је доста година откако смо се упознали. Како време лети. Све смо старији и старији. Сећате ли се кад сам Вас први пут видела? Позвали сте ме били на ручак.

– Како се не бих сећао – одговорих.

Било је то пре 20 година док сам живео у Паризу. У Латинском кварту сам имао мали стан који је гледао на гробље и једва да сам зарађивао толико да преживим. Прочитала је неку моју књигу и тим поводом ми се обратила писмом. Одговорио сам изражавајући захвалност и убрзо примио још једно писмо. У њему је наговестила да ће проћи кроз Париз, па би волела да поразговара са мном. Будући да јој је време ограничено, једини слободан тренутак имала би следећег четвртка. Преподне ће провести у „Луксембургу”, па ако бих ја после тога могао да је изведем на ручак код „Фојота”.

„Фојот” је мали ресторан у којем се хране француски сенатори; био је толико изнад мојих могућности да нисам ни помишљао да уђем унутра. Али био сам поласкан, а и сувише млад да бих могао једној жени да кажем „не”. Усуђујем се да приметим да је мало мушкараца који то схвате пре него што постану сувише стари да би од тога имали неке користи.

Имао сам 80 златних франака до краја месеца, а скроман ручак не би требало да кошта више од 15, и уколико се следеће три недеље одрекнем кафе, успећу да преживим. Одговорио сам својој познаници писмено да ћемо се наћи код „Фојота” у четвртак у пола један.

Није била ни тако млада ни привлачна као што сам очекивао, али је ипак остављала утисак. У ствари, била је то жена четрдесетих година. Привлачно доба, али не оно које на први поглед изазива изненадну и разорну чежњу. Стекао сам утисак да има више зуба – белих, великих и једнаких – него што јој је потребно за било коју практичну сврху.

Била је причљива и очигледно спремна да разговара о мени, па сам се припремио да будем пажљив слушалац.

Изненадио сам се када сам видео јеловник. Цене су биле астрономске. Али она ме је умирила.

– Никад ништа не једем за ручак – рекла је.

– Ма немојте тако – одговорио сам великодушно.

– Никад не једем више од једне ствари, мислим да људи данас превише једу. Мало рибе, можда, ако имају лососа.

Но, нити је била сезона лососа, нити га је било на јеловнику, али сам ипак питао келнера да ли га имају. Да, управо им је стигао диван лосос, ово је први дан када га уводе на јеловник! Наручио сам га за своју гошћу. Келнер ју је питао да ли би желела нешто док чека да се лосос скува.

– Не – одговорила је. Никад не једем више од једне ствари, једино ако ипак немате мало кавијара...

Срце ми се стегло. Знао сам да немам довољно новца за кавијар. За себе сам изабрао најјефтиније јело у јеловнику. Јагњећи котлет.

– Мислим да није паметно што једете црвено месо – рекла је. – Не знам како очекујете да радите после тако јаког оброка. Ја, лично, не волим да оптерећујем стомак.

А тада је на ред дошло пиће.

– Никад не пијем за ручак – рекла је.

– Ни ја – брзо сам одговорио.

– Осим белог вина – наставила је као да ништа нисам ни рекао. – Ова француска вина су тако лагана. Одлична су за варење.

– Шта бисте волели – питао сам и даље гостољубиво, али не претерано срдачно.

Пријатељски се осмехнула показавши своје беле зубе:

– Лекар ми не да да пијем ништа осим шампањца.

Утом да сам пребледео. Наручио сам пола флаше. Намерно сам поменуо да је мени мој лекар изричито забранио да пијем шампањац.

– Па шта ћете онда пити?

– Воду.

Појела је кавијар и слистила лососа. Весело је причала о уметности, литератури, музици, док сам ја размишљао о томе колики ће бити рачун. Када је стигао мој јагњећи котлет, обратила ми се прилично озбиљно:

– Видим да сте навикли да једете веома јаку храну за ручак. Сигурна сам да у томе грешите. Зашто не следите мој пример и не једете само једну ствар? Сигурна сам да бисте се много боље осећали.

– Ја ћу и јести само једно јело – рекао сам док је келнер прилазио са јеловником.

Лаким гестом показала му је да стане са стране.

– Не, не, ја никад ништа не једем за ручак. Само понеки залогај, никад ми се више и не једе, а и то више радим као изговор за конверзацију. Нипошто не бих више могла да поједем ништа, осим ако ипак не бисте имали оне огромне шпаргле. Било би ми жао да напустим Париз а да их не пробам.

Срце ми се следило. Виђао сам их по радњама и знао да су много скупе. Често ми је цурила вода на уста при погледу на њих.

– Дама би желела да зна да ли имате огромне шпаргле – обратио сам се келнеру.

Свим снагама сам се трудио да га натерам да каже „не”. Весео осмех разлио се преко његовог широког калуђерског лица док ме је уверавао како имају неке тако велике, тако изврсне, тако сочне да је то просто једна дивота.

– Нисам ни најмање гладна – рекла је моја гошћа – али уколико инсистирате, не би ми шкодило да поједем шпарглу.

Наручио сам.

– Зар Ви нећете?

– Не, никад не једем шпаргле.

– Да, знам да има људи који их не воле. Чињеница је да Ви кварите свој укус једући толико меса.

Чекали смо да се шпаргле скувају. Успаничио сам се. Није ме више мучио проблем колико ће ми новца преостати до краја месеца, већ да ли ћу имати довољно да платим рачун. Ужасавала ме је помисао да ми недостаје десет франака и да ћу морати да их позајмим од своје гошће. Не бих то могао да учиним.

Тачно сам знао колико имам и, ако рачун којим случајем буде већи, решио сам да ставим руку у џеп и да уз драматичан врисак кажем да ми је неко украо новчаник. Наравно, било би крајње непријатно кад ни она не би имала довољно новца. Онда би ми једино преостало да оставим ручни сат и да кажем да ћу се вратити да платим рачун.

Стигле су нам шпаргле. Биле су огромне, сочне и отварале су апетит. Мирис топљеног бутера голицао ми је ноздрве. Посматрао сам ову незаситу жену како их халапљиво гута. Напокон је завршила.

– Кафу – рекао сам.

– Да, само сладолед и кафу – одговорила је.

Забринутост ме је прошла.

– Знате, има једна ствар које се у потпуности држим – рекла је једући сладолед. – Од стола треба устати са утиском да се може још нешто појести.

– Јесте ли још гладни? – упитао сам обесхрабрено.

– Ах не, нисам гладна. Знате, ја не ручавам. Ујутро попијем шољу кафе и онда вечерам, али за ручак никад не једем више од једне ствари. Ја сам мислила на Вас.

– Ах, да – уздахнуо сам.

Онда се догодило нешто страшно. Док смо чекали кафу, пришао нам је шеф сале и, уз лажан осмех, принео корпу пуну бресака. Пламтеле су као чедна девојка у лицу, преливале се као шаролики италијански пејзаж. Бог је знао колико коштају. А сазнао сам и ја касније, јер је моја гошћа, настављајући разговор, одсутно узела једну.

– Видите, Ви сте свој стомак натоварили месом – изустила је мислећи на мој бедни јагњећи котлет – и више не можете да једете. А ја сам само мало презалогајила и сад могу да уживам у брескви.

Рачун је стигао. Када сам га платио, схватио сам да ми је преостало тек за неки бедан бакшиш. Њене очи су за тренутак биле упрте у три франка која сам оставио келнеру и знао сам да мисли да сам прост.

А кад сам изашао из ресторана, цео месец је био преда мном, а ја ни паре у џепу.

– Следите мој пример – рекла је док смо се руковали – и никад не једите више од једног јела за ручак.

– Учинићу нешто још боље: нећу ни вечерати – узвратио сам.

– Шаљивџија! – живахно је одвратила улазећи у такси. – Прави сте шаљивџија!

Али напокон сам доживео сатисфакцију. И премда мислим да нисам осветољубив, не могу да будем незадовољан резултатом. Данас она има 133 килограма.