Живот пише драме

САН ЗИМСКЕ НОЋИ

Напредовали су полако, надајући се да је колиба одмах испод брда. Када су коначно доспели на врх, схватили су да не знају где се налазе.

Шездесетпетогодишња Лиза Пелтола и њен шест година старији муж Туомо једва су дочекали 18. март 2015. године. Кренули су на пут дугачак 1.200 километара, из Туркуа на југозападу Финске, ка Лапонији, изнад Поларног круга. Било је то њихово уобичајено годишње скијање.
   Пре поласка, још једном су проверили опрему. Све је било у ранчевима: вреће за спавање, инстант кафа и водоотпорни прекривачи. Ове последње ће да користе као шаторе за случај да се нађу негде у дивљини, а буду приморани да преспавају. Храну ће да купе успут. Ова скијашка путања им је била омиљена. Тридесетак километара преко потпуно пустог предела, посутог брдашцима, понегде и стенама. Једини знак цивилизације биле су колибице разбацане по пустари. Служиле су као склониште лапонским пастирима и понеком намернику, као што су били они.
   Када су стигли на почетну тачку, подигла се олуја. Ветар је дувао брзином од преко 70 километара на сат и наносио снег. Ипак, ово их није уплашило. Обоје су били вишедеценијски такмичари у оријентирингу. Притегли су ранчеве, ставили маске и наочаре и заскијали право у олују. Туомо је предводио. Код њега су биле и карте. Замислили су да до прве колибе стигну за три сата, таман док се смрачи. Видљивост и није била толико лоша. Видели су око стотину и педесет метара испред себе.
   Колиба коју су тражили била је удаљена око дванаест километара, одмах уз ограду која је служила да стада ирваса задржи на окупу. Ова ограда је имала да им послужи као оријентир. Држаће се ње, колико год буду могли. Колибице се углавном налазе у непосредној близини.

Два сата касније успињали су се уз последње брдо пре колибе. Бар су тако мислили. Ветар их је и даље шибао. Лиса је газила по траговима Туомових скија. Напредовали су полако, надајући се да је колиба одмах испод брда. Када су коначно доспели на врх, схватили су да не знају где се налазе. Једино су били свесни да од склоништа нема ни трага. Нигде ничега, само бела пустопољина. Лиса се запитала да нису погрешно скренули, да им компас није случајно покварен. Да све буде горе, није било сигнала мобилне телефоније. Туомо је предложио да се спусте у подножје брда и тамо преноће. Тако су и урадили. У снегу су ископали плитку рупу, прекрили је непромочивим платном, па на то положили вреће за спавање. Припремили су и вечеру, потом заспали.
   Сутрадан, наставили су одмах после доручка. Ветар је и даље урлао, само што се видљивост смањила на тридесет метара. Туомо је био уверен да су претходног дана отишли превише далеко на југ. Загледали су мапу, на којој је била обележена дужина ограде и свака колибица. Само, пошто тренутно нису знали где се налазе, карта и није била од неке велике помоћи. Решили су да крену на североисток.
   Усредсредили су се искључиво на скијање. А онда се, практично ниоткуда, пред њима појавила ограда. Делом је била прекривена снегом, али се и даље видела. Одлучили су да крену налево и следе је.

Свега три стотине метара даље Туомо је почео да заостаје. Жалио се да му се врти у глави, да осећа благу несвестицу. Застао је, ослонио се на штапове. Требало му је мало одмора. Лиза се није уплашила. Једноставно се уморио, биће све у реду после неколико минута. Загрлила га је и покушала да га загреје својим телом. Наставили су.
   Овог пута, она је предњачила. Заустављали су се на сваких неколико минута, како би Туомо дошао до даха. Лиза се усредсредила на сваки следећи метар. Одједном, схватила је да иза себе не чује Туома. Зауставила се, гледала где је. Онда је зачула звиждук. Муж јој се придружио неколико минута касније, потпуно исцрпљен. После малог одмора, наставили су даље.
   Већ је било поподне када су схватили да ће поново морати да преноће на отвореном. Лиза је покушавала да ободри мужа. Ако нису нашли колибу данас, сутра хоће сигурно. Када су се прибили у ископаном заклону, Туомо се тресао. Као да је био у грозници.
   Следећег јутра изгледао је још болесније и исцрпљеније. Свеједно, наместио је скије и тражио да наставе. Скијали су исто као и претходног дана. Неколико десетина метара, па одмор. Лиза је већ била добрано забринута. Овде се не ради о обичној исцрпљености. Шта ако има грип или неку другу инфекцију? Покушавала је да одагна такве мисли, али јој је сваки погледа на Туома давао за право.
   Негде око поднева, Туомо је стао. Није могао да настави. Тражио је да мало спава. Није то било нешто неуобичајено, радио је то свакодневно код куће. Али усред ледене пустаре? Лизи је кроз главу прошло само једно питање. Шта ако се не пробуди?

Туомо је легао на једну простирку. Лежао је свега двадесетак минута, а онда су кренули и ишли све до мрака. Затим се срушио. Био је убеђен да је колиба удаљена свега километар према северу, али није могао да настави. Лиза га је ушушкала у врећу, прекрила платном. Заспао је истог тренутка.
   Потом је она забила једну од његових скија у снег. На врх је везала батеријску лампу и укључила је. То би требало да јој буде довољно да га нађе касније. А сада, одлази да потражи помоћ. Пред полазак га је пољубила. И изустила:
   – Лепо спавај!
   Лиза је скијала ка северу. Свако мало се окретала и погледом тражила одсјај батеријске лампе. Из вида јој је нестао тек када је зашла за неко брдо. Срећом, било је ведро.
   Још сат времена се вртела по околини, али колибу није нашла. Није било друге, до да се врати Туому. Сада није успела да улови бљесак лампе. Да се нису истрошиле батерије? Махнито је скијала. Потом је наишла на неке трагове. Своје, испоставило се. Да ли се вртела у круг? Не би то било ништа необично. Удахнула је и решила да крене на другу страну. Пратила је неко камење. То јој је био једино оријентир. И тако целе ноћи. Од Туома није било ни трага.
   Попела се на једно брдо, колико да осмотри околину. А онда, нешто што није смела ни да замисли. Видела је кров у подножју. Брзо се спустила и навалила на врата колибе.

Унутра је затекла једног Лапонца. Успела је да му објасни да јој је муж остао негде тамо, у пољу. Описала је знаке које је оставила, скије и лампу. Лапонац ју је оставио у колиби и сам кренуо у потрагу, по њеним упутствима. Знао је где да трага.
   Свега пола сата касније видео је нешто тамно у снегу. Пришао је, убеђен да је закаснио. Туомо се није померао. Лапонац је пажљиво слушао. Задржао је дах, усредсредио се на било какав знак живота. Онда му се учинило да чује неки слабашан звук. Једва да је успео да поверује. Јесте, човек је тихо хркао.
   Лапонац је извадио мобилни телефон и одмах позвао помоћ. Стигли су из Норвешке, пошто је њихова болница била најближа. Хеликоптер се спустио пола сата касније. Болничари су унели Туома, потом се спустили по Лизу. Брзо су били у болници.
   Како је Туомова телесна температура била свега 25 степени, то су морали постепено да га загревају. Због хипотермије су морали да му ампутирају четири прста. А и то је била мала цена. Лекари су тврдили да би се могло очекивати да буде мртав. Тако би и било, само да је Лиза одустала.

Број: 3593 2020.
Аутор: Н. Б.