Живот пише драме

ОПЕРАЦИЈА У ПОДРУМУ

Док му је метал у пећи све јаче стезао заглављену руку, младић је зграбио тестеру
и засекао помодрело ткиво

Када је завукао руку у пећ да би заменио металну решетку, Џонатан Мец из Конектиката размишљао је о вечери коју треба да припреми, о сусрету с пријатељима на предстојећој утакмици, о поподневној шетњи са псом. Успут се помало нервирао због застарелог грејног система који је често захтевао ситне поправке. Није претпостављао шта ће га снаћи. Био је у сопственом подруму, чији му је сваки кутак познат. Осећао се сигурно.
   Умазан од прашине и масноће, Џонатан је био на корак да заврши посао. Покушао је да помери десну руку, која је и даље била у пећи. Нешто му није дозвољавало да је извуче. Помислио је да је у питању случајност и да ће једним трзајем успети да се ослободи. Повукао је јаче, али ништа се није десило. Завирио је у пећ и видео да му се рука заглавила између металних шипки.
Мишићи су се јако напрегли када је поновио трзај. Кратко је крикнуо од напора. Померио се колико је могао, да се намести бар мало удобније, али ништа није постигао. Остао је прикован уз пећ, полусавијен, ни стојећи ни седећи.
   Подрум је био хладан и влажан, а зидови довољно дебели да пригуше звук. Џонатан је још неко време покушавао да се искобеља, а када је схватио да неће успети без помоћи, повикао је на сав глас. Ни сам није знао кога дозива. Живео је сам – у кући му је био само пас.
   Осврнуо се око себе. Једини прозорчић био је сувише високо. Сем тога, пећ га највећим делом заклања. Чак и да неко приђе, тешко да ће видети шта се унутра дешава. Џонатан је наставио да виче и удара левом руком о метал и бетон. Глас му се губио у зидовима...

Пролазили су сати. После још неколико јалових покушаја да се ослободи, почео је да трпи озбиљне болове. Завиривши у пећ, приметио је да рука озбиљно отиче, кожа поприма неприродну боју, а неколико уочљивих рана направили су претходни трзаји. Уплашио се. Више се није усуђивао да се помера. Кад је пао мрак, младић није имао снаге ни да настави да дозива помоћ.
   Ујутро га је дочекао нови ужас. До носа му је допирао тежак, сладуњав и јак смрад какав до тада није осетио. Погледао је руку, потпуно изобличену од отока. Ткиво је очигледно одумирало. Ако дозволи да се гангрена прошири, вероватно неће преживети.
   Док је време неумољиво пролазило, Џонатан је морао да се суочи са суровим чињеницама. Једини начин да се спаси јесте да одсече себи руку. Сама помисао на то нагонила га је на повраћање. У наредних неколико сати припремио се на неизбежан корак. Молио се, преговарао сам са собом, охрабривао се колико је могао.
   Чим је скупио мало смелости, подвезао је парче мајице и обмотао га око руке, близу рамена. Затим ју је додатно затегао кабловима које је некако дохватио. Тако је успорио циркулацију. Сада је требало пронаћи одговарајућу алатку, довољно оштру да пресече кост. У кутији је нашао неколико оштрица тестере. Само оне су биле довољно близу.
    Све се дешавало као у магли. Када је коначно засекао, Џонатана је изненадило одсуство бола – сигуран знак да ткиво одумире. Теже му је падало што мора да гледа шта се дешава. Сечиво је прошло кроз мишиће, а затим наставило спорије да продире.

Џонатан је заменио неколико тестера, желећи да што пре заврши ово мучење.

Пресекао је кост, а онда је метал зарезао сноп нерава. Бол који је уследио могао је да се мери с ударом муње. И даље држећи тестеру у зјапећој рани, несрећник је стегао зубе и наставио да сече. Тело је на крају клонуло од бола – Џонатан је одустао. Наслонио се на пећ обливен крвљу и хладним знојем. Био је сигуран да су све наде изгубљене.
   Далеко изван подземне тамнице, његови другови су схватили да нешто није у реду. Џонатан није долазио на посао и није присуствовао утакмици коју су уговорили пре неколико дана. Љубимац, који је остао сам и гладан у кући, лајао је непрестано. Трећег дана, пријатељи су позвали полицију.
 На лице места стигли су и ватрогасци. Хидрауличним алатом развалили су пећ и угледали скоро потпуно исечену руку. Лекари су касније рекли да му је управо то спасило живот, јер је успео да одвоји највећи део мртвог ткива, онемогућивши смртоносној инфекцији да се прошири. Хирурзи су довршили оно што је он започео и побринули се да се што пре опорави.
Несрећа се десила у јуну 2010. године, а већ у августу Џонатан је добио добре вести. Технолошко предузеће које прави ортопедска помагала поклонило му је бионичку протезу с пет прстију, програмирану да одговара на импулсе мишића и омогућава контролу стиска.
   Џонатану је нова рука олакшала повратак у нормалан живот. Ипак, повремени осећај да и даље има руку од крви и меса остао је као подсетник на његово највеће искушење.