За читање и уживање - О. Хенри

ДАР МУДРАЦА

Долар и осамдесет седам центи. То је било све. А од тога је шездесет центи било у новчићима. Новчићима које је скупљала по један или два строго контролишући бакалина, и трговца поврћем, и месара док су јој образи горели од осећања да јој приписују шкртост због тако штедљивог понашања.
Три пута Дела је избројала новац. Долар и осамдесет седам центи. А сутра је Божић.
Ништа није могло да се учини осим да седне на кауч и заплаче. То је и урадила. Ово подстиче на моралну поуку да се живот састоји од јецања, шмрцања и осмеха, где шмрцање преовладава.
Док се господарица дома лагано смиривала, погледајте дом. Намештен стан за осам долара седмично. Није деловао баш просјачки, али имао је нешто од те речи – као да очекује одред просјака.
У предворју било је поштанско сандуче које није могло да прими ниједно писмо и електрично звоно из кога ниједан смртник није могао да измами звук. Поред је стајала и картица са именом „Господин Џејмс Дилингам Млађи”.
   „Дилингам” је било убачено у време када је његов власник зарађивао тридесет долара седмично. Сада, кад се приход смањио на двадесет долара, слова у речи „Дилингам” изгледала су замагљено, као да су озбиљно размишљала о сажимању у скромно и неумишљено „Д”. Али, кад год се господин Џејмс Дилингам Млађи враћао кући и улазио у свој стан на спрату, госпођа Дилингам Млађа, коју већ знате под именом Дела, звала га је Џим и срдачно га грлила. Што је веома лепо.
  Дела је завршила с плакањем и побринула се да напудерише образе. Стала је поред прозора и тупо се загледала у једну сиву мачку која је ходала по сивој огради у сивом дворишту. Сутра је Божић, а она има само долар и осамдесет седам центи за Џимов поклон. Месецима је штедела сваки новчић и ево шта је уштедела. Са двадесет долара седмично не може се далеко стићи. Трошкови су били већи него што је прорачунала. Увек је тако. Има само долар и осамдесет седам центи да купи поклон за Џима. Њеног Џима. Колико је срећних сати провела маштајући како ће да купи нешто лепо за њега. Нешто лепо, ретко и најбоље – нешто да буде вредно части да се зове Џимово.
   Између прозора собе био је стаклени стуб. Можда сте видели стаклени стуб у неком стану од осам долара. Нека мршава и окретна особа могла би, гледајући свој одраз у низу уздужних пруга, да стекне доста јасну идеју о свом изгледу. Дела, која је била витка, усавршила је ту вештину до мајсторства.
   Изненада се окренула од прозора и стала испред стакла. Очи су јој сијале, али у року од двадесет секунди лице јој је изгубило боју. Брзо је распустила косу и пустила је да падне у својој пуној дужини.

Господин и госпођа Дилингам имали су два иметка на која су обоје били веома поносни. Један је био Џимов златни сат који је припадао његовом оцу, а пре тога његовом деди. Други је био Делина коса. Да је краљица од Сабе живела у стану прекопута отвора за вентилацију, Дела би једног дана пустила косу да виси низ прозор да се осуши само да обезвреди драгуље и дарове Њеног величанства. Да је краљ Соломон био домар, са свим својим благом нагомиланим у подруму, Џим би требало да извуче сат сваки пут кад пролази, и да га види како чупа своју браду од зависти.
   И тако је сада Делина предивна коса падала око ње, таласајући се и сијајући као смеђи водопад. Допирала јој је до испод колена и изгледала као хаљина. А онда ју је опет нервозно и брзо подигла. На тренутак је стајала непомично док су суза или две кануле на излизани црвени тепих.
   Брзо је обукла своју стару смеђу јакну, на главу је ставила стари смеђи шешир. Са окретањем сукања и сјајем у очима, одлепршала је низ степенице на улицу.
   Застала је испред натписа: „Мадам Софрони. Коса свих врста”. Дела је устрчала уз степенице и прибрала се. Мадам, крупна, сувише бледа, хладна, тешко да је изгледала као „Софрони”.
   „Хоћете ли да купите моју косу?”, упитала је Дела.
   „Ја купујем косу”, рече Мадам. „Скините шешир па да видимо како изгледа.”
   Смеђи водопад заталасао се надоле.
  „Двадесет долара”, рече Мадам подижући ту масу извежбаном руком.
  „Дајте ми их брзо”, рече Дела.
  Ох, следећа два сата пролебдела су на ружичастим крилима. Заборавите ову збркану метафору. Претресала је радње да нађе поклон за Џима.
   Коначно га је нашла. Стварно је био створен за Џима и ни за ког другог. Није било ниједног сличног ни у једној радњи, а све их је окренула наопачке. Био је то ланац за џепни сат, од платине једноставног и чедног изгледа, а такве и треба да буду све добре ствари. Био је чак вредан и сата. Чим га је угледала, знала је да мора бити Џимов. Био је као он – вредан. Узели су јој двадесет један долар за ланац и она је пожурила кући са осамдесет седам центи. С тим ланцем на сату Џим може у било ком друштву да брине о времену. Како је сат био диван, он је понекад кришом гледао на њега због старе кожне врпце коју је користио уместо ланца.

Кад је Дела стигла кући, њена опијеност мало се повукла пред разборитошћу и разумом. Узела је гвожђе за увијање косе, упалила гас и бацила се на посао поправљања штете коју је направила дарежљивост у спрези с љубављу, што је увек огроман посао, драги пријатељи – мамутски посао.
   За четрдесет минута глава јој је била прекривена сићушним, збијеним коврџама због којих је постала чудесно слична дечачићу побеглом са часова. Дуго и пажљиво гледала се у огледалу.
   „Ако ме Џим не убије”, рече сама себи, „пре него што ме други пут погледа, рећи ће да личим на оне девојке из хора са Кони Ајленда. Али, шта сам могла да урадим? Шта сам могла да урадим с једним доларом и осамдесет седам центи?!”
   У седам сати кафа је била готова, а тигањ на пећи чекао је спреман за пржење шницле.
   Џим никад није каснио. Дела је у руци пресавила ланац за сат и села на ивицу стола поред врата. Тада је чула његове кораке на степеницама, скроз доле на првом спрату, и само је на трен пребледела.
   Имала је навику да изговара у себи мале молитве о најпростијим свакодневним стварима. И сад је прошапутала: „Молим те, Боже, нека мисли да сам још лепа.”
   Врата су се отворила и Џим је ушао. Изгледао је мршав и јако озбиљан. Јадничак, имао је само двадесет две године – а већ оптерећен породицом! Требао му је нов капут, а није имао ни рукавице.

Када је затворио врата, Џим се зауставио непомичан као сетер кад нањуши препелицу. Очи су му биле приковане за Делу и у њима је био израз који она није могла да прочита, што је престравило. Није то била љутња, ни изненађење, ни неодобравање, ни ужас, нити иједно од осећања за која се она била припремила. Просто је зурио у њу с тим посебним изразом лица.
   Дела склизну са стола и пође према њему.
  „Џиме, драги”, узвикну она, „не гледај ме тако. Одсекла сам косу и продала је јер нисам могла да преживим овај Божић, а да ти нешто не поклоним. Израшће опет – неће ти сметати, зар не? Једноставно сам то морала да урадим. Коса ми расте ужасно брзо. Реци ’Срећан Божић!’, Џиме, и хајде да будемо срећни. Не знаш какав драгоцен, какав диван, прелеп поклон имам за тебе.”
   „Одсекла си косу?”, питао је Џим с муком, као да још није дошао до те очите чињенице чак ни после најтежег умног напора.
   „Одсекла је и продала”, рече Дела. „Зар ти се не свиђам и оваква, свеједно? Ја сам ја и без косе, зар не?
   Џим радознало погледа по соби.
  „Кажеш да нема твоје косе?”, питао је готово будаласто.
  „Не треба да је тражиш”, рече Дела. „Продата је, кажем ти – продата и нема је више. Бадње је вече, момче. Буди добар према мени јер је отишла за тебе. Можда власи с моје главе могу да се изброје”, настави она с изненадном озбиљном љупкошћу, „али нико никад не би могао да измери моју љубав према теби. Да ставим шницле да се прже, Џиме?”

Изгледа да се Џим брзо будио из заноса. Привио је своју Делу уза се. У следећих десет секунди посматрајмо с разборитом пажњом неки безначајан предмет у другом правцу. Осам долара седмично или милион годишње – каква је разлика. Математичар или хумориста дали би вам погрешан одговор. Мудраци су донели вредне дарове, али не једни другима. Ова мрачна изјава биће осветљена касније.
   Џим извуче пакетић из џепа капута и баци га на сто.
  „Немој да погрешиш, Дел”, рече он, „у вези са мном. Не верујем да постоји ишта у вези са шишањем, што би ме могло натерати да имало мање волим своју девојку. Али, ако отпакујеш тај пакетић, можда ћеш схватити зашто сам у почетку онако оклевао.”
   Бели прсти спретно цепају хартију. А онда, врисак радости; а онда, авај! Брз женски преокрет у хистеричне сузе и јецаје који захтевају хитну примену свих тешитељских способности.
   Јер, тамо леже чешљеви – комплет чешљева, управо они које је Дела дуго гледала у бродвејском излогу. Прелепи чешљеви, чист корњачин оклоп, са ивицама опточеним драгуљима – само сенка у поређењу с предивном косом које сад нема. Били су то скупи чешљеви, знала је, и њено срце жудело је и чезнуло за њима без имало наде да ће их имати. А сада су били њени, али увојака које је требало да красе није више било.
   Ипак их је привила на груди и напокон је могла да погледа Џима замагљеним очима, осмехне се и каже:
   „Коса ми расте јако брзо, Џиме!”
  А онда Дела поскочи као опарена мачка и узвикну: „Јао, јао!”
  Џим још није видео свој прелепи поклон. Брзо му га је пружила на отвореном длану. Племенити метал је сијао одражавајући њен жар и одушевљење.
   „Зар није савршен, Џиме? Преврнула сам читав град да га нађем. Сад можеш да гледаш на сат по сто пута дневно. Дај ми сат. Хоћу да видим како стоји на њему.”

Уместо да је послуша, Џим се срушио на кауч, ставио руке на потиљак и насмејао се.
   „Дел”, рече он, „хајде да одложимо наше божићне поклоне и мало их чувамо. Превише су добри да бисмо их сад користили. Продао сам сат да бих могао да купим чешљеве. А сад би могла да спремиш те шницле.”
   Мудраци, као што знате, били су чудесно мудри људи који су донели дарове малом Христу у јаслама. Они су измислили уметност давања божићних поклона. А ја сам вам овде неспретно испричао причу о двоје луцкасте деце из једног станчића који су врло неразумно жртвовали једно због другог своја највећа блага. Али, у последњој речи коју упућујем мудрацима наших дана, нека се зна да су од свих који дају поклоне, ово двоје били најмудрији. Било где, такви су најмудрији. Они су мудраци.