Фантастика - Тери Бисон

МЕСО ЈЕ СУШТИНА

– Сачињени су од меса.

– Меса?

– Меса. Сачињени су од меса.

– Меса?

– Нема никакве сумње. Покупили смо их неколико са различитих делова планете, укрцали их на свој извиђачки брод и проболи на више места. Скроз су од меса.

– То је немогуће. Шта би с радио-сигналима? С порукама звездама?

– Користе радио-таласе да разговарају, али сигнали не потичу од њих. Сигнали потичу од машина.

– Па ко је направио машине? С њим желимо да разговарамо.

– Они су направили машине. То је оно што покушавам да ти кажем. Месо је направило машине.

– Свашта. Како може месо да направи машину? Тражиш да поверујем у свесно месо.

– Не тражим, кажем ти. Ова створења су једина свесна раса у том сектору и сачињена су од меса.

– Можда су као орфоли. Знаш, интелигенција на бази угљеника која пролази кроз фазу меса.

– Јок. Рођени су као месо и умиру као месо. Проучавали смо их кроз неколико њихових животних циклуса, који не трају нарочито дуго. Имаш ли икакву представу о томе колики је животни век меса?

– Поштеди ме. Океј, можда су само делом месо. Знаш, као ведили. Месната глава са мозгом од електронске плазме.

– Јок. Пало нам је то на памет, пошто имају меснате главе као ведили. Али рекох ти, боцкали смо их. Скроз-наскроз су месо.

– Немају мозак?

– О, имају они мозак. Само што је и мозак направљен од меса! То је оно што покушавам да ти кажем.

– Али... шта онда размишља?

– Ниси ме разумео, зар не? Одбијаш да појмиш шта ти говорим. Мозак размишља. Месо.

– Месо које размишља! Тражиш ми да поверујем у месо које размишља!

– Да, месо размишља! Свесно месо. Месо које воли. Месо које сања. Месо је суштина. Почињеш ли да схваташ или морам све изнова?

– О, боже. Значи, озбиљан си. Сачињени су од меса.

– Хвала ти. Најзад. Да. Заиста су сачињени од меса. И покушавају већ стотину својих година да се повежу с нама.

– О, боже. Шта ово месо има на уму?

– Прво жели да прича с нама. Онда претпостављам да жели да истражи Универзум, повеже се с другим свесним расама, размени замисли и податке. Уобичајене ствари.

– Треба да причамо са месом.

– То је поента. То је порука коју шаљу преко радија. „Здраво. Има ли кога?” и такве ствари.

– Значи, они заиста причају. Користе речи, мисли, концепте?

– Да. Само што то раде помоћу меса.

– Зар ниси управо рекао да користе радио?

– Користе, али шта мислиш, шта је на радију? Звуци меса. Знаш оно кад лупиш или пљеснеш месо, а оно испушта неки звук? Причају тако што пљескају своје месо једни на друге. Чак и певају испуштајући ваздух кроз своје месо.

– О, боже. Месо које пева. Ово је стварно превише. Шта саветујеш?

– Званично или незванично?

– Оба.

– Званично, дужни смо да се повежемо са сваком свесном расом или мултибићем у овом квадранту Универзума, да их унесемо у евиденцију и топло поздравимо без предрасуда, страха или фаворизовања. Незванично, предлажем да обришемо све записе и заборавимо на целу ствар.

– Надао сам се да ћеш то рећи.

– Делује сурово, али постоји нека граница. Желимо ли заиста да се повежемо с месом?

– Слажем се стопостотно. Шта ту има да се прича? „Здраво, месо. Како иде?” Али да ли ћемо успети? Колико планета је у питању?

– Само једна. Могу да путују на друге планете у контејнерима за месо, али не могу да живе на њима. А пошто су месо, могу да путују само кроз простор Це, што их ограничава на брзину светлости и чини могућност да се повежу с нама веома слабом. Бескрајно малом, заправо.

– Значи, правимо се да у Универзуму „нико није код куће”?

– Тачно тако.

– Сурово. Али и сам си рекао, ко жели да упозна месо? А они који су били на нашем броду, они које сте испитивали? Јеси сигуран да се неће ничег сетити?

– Сматраће их лујкама ако се сете. Петљали смо им по глави и испеглали им месо, тако да смо им сада само сан.

– Сан меса! Како је то необично прикладно, да месу будемо сан.

– А цео сектор смо обележили као ненасељен.

– Добро. Договорено, званично и незванично. Случај затворен. Има ли их још? Неко занимљив на тој страни галаксије?

– Да, стидљива и слатка гроздаста интелигенција хидрогенског језгра у звезди класе 9 у зони Г-445. Били смо у додиру пре две галактичке ротације, сад хоће поново да се спријатељи.

– Увек се врате.

– Што и не би? Замисли како би неподношљиво, неизрециво хладан био Универзум кад бисмо били сасвим сами...