Петковдан - 2. јануар

ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

На данашњи дан 1897. године, у Крушевцу, рођена је глумица Љубинка Бобић,
једна од најбољих српских глумица свих временa

Одмалена се заљубила у позоришне даске и кулисе. Чим је уграбила прилику, докопала се Београда и – правац Народно позориште, код Нушића. Чланица ове куће постала је са 23 године. За живота је одиграла мноштво улога. „Златну арену” у Пули добила је за улогу попадије Сиде у првом југословенском филму у боји, који је режирала Соја Јовановић, „Поп Ћира и поп Спира”. Умрла је 1978. године; сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Награда Савеза драмских уметника Србије „Љубинка Бобић” установљена је пре две деценије за глумачка остварења у комедији.
   Преживела је оба балканска и оба светска рата, селећи се с породицом тамо куд се могло и морало. Страшне 1915. године родитељи су је послали имућнијој родбини у Скопље. Помагала је, као слушче, али се у слободно време кинђурила и шетала до тамошњег Народног позоришта, опчињена плакатима. Бранислав Нушић тада је био управник овог театра. Виђајући је почесто на улици, повео ју је у своју ложу да гледа генералну пробу представе којој Љубинка није ни запамтила назив, опчињена самим уласком у зграду и друштвом чувеног комедиографа. На његов позив почела је да статира.
По завршетку три разреда Женске радничке школе, у Београду се, 1920. године, поново срела с Нушићем и поново јој је понудио посао. Непосредно и без увијања, глумица је овако описала свој одлазак у Народно позориште у „Новостима” 2006. године:
   „Од сусетке на Топчидерском брду, где смо тада становали, позајмим модеран, огромни шешир са заденутим шареним перјем од ‘рајске птице’, обучем њену хаљину и натакарим пелц око врата, па навучем беле рукавице до лаката. Све врцкајући куковима пођем онако малена, а дотерана тако да су неки мангупчићи за мном повикали:
   ‘Види ово мало, рођено курвинче!’ Уместо одговора у виду уобичајене псовке, како сам изигравала отмену дамицу, исплазим ја њима (да им не останем дужна) само језик, па право у Народно позориште, где запањеном портиру кокетно кажем: ‘Имам састанак са господином Предићем’.
   Он ме гледа чудно, зна да је управник Предић окорели нежења у годинама, али ко зна, можда се сад матори успалио, па ме без даљих објашњења пусти горе на спрат. Тако, банем у канцеларију Предићеву, којем одмах кажем: ‘Препоручио ме господин Нушић. Хоћу да будем глумица!’ Гледа ме сад Предић запањено док се сви око нас смеју. Одједном, сасвим озбиљно рече: ‘Госпођице, ангажовани сте!’ То је он казао као газда у куплерају, али с том разликом што је наредио да ми се одмах донесе уговор на потпис. Мора да му је Нушић нешто пре мог доласка, ипак, рекао”.
Звезда је постала већ кроз неколико година, играјући у почетку девојчице и дечаке – Давида Коперфилда, на пример, и Раку у „Госпођи министарки”. До улоге славне Живке стигла је веома брзо.
   А стигло је и доба филма. Осим у приличном броју југословенских послератних остварења, Љубинка је – мало је познато – глумила и у Холивуду. Уз задарског глумца Дубравка Дујшина 1930. године играла је мању улогу у мјузиклу Paramount on Parade, снимљеном у техниколору.
   Био је то филм-ревија тада најомиљенијих глумаца овог студија. Међу њима су Морис Шевалије, млади Гари Купер, Фредерик Марч, и звезда немог филма Клара Боу. Сценарио је писао Џозеф Манкјевиц, а један од десет редитеља био је Ернст Лубич.
   Љубинка је својевремено писала и текст за стрип „Риста Спортиста”, објављиван у „Политикином Забавнику”, који је цртао Мома Марковић.