Живот пише драме

САМ СВОЈ ХИРУРГ

Попео се на приколицу како би зауставио бујицу кукуруза која је неконтролисано ишла у силос. Онда му је нога улетела у рупу, а сврдла је повукла...

Прошлогодишњи Велики петак, 19. априла, почео је као и сваки други дан за Курта Касера. Већ три генерације његова породица радила је хектаре земље на североистоку Небраске, САД. Попушио је цигарету на миру, обуо чизме, у џеп панталона ставио перорез и изашао. Није журио. Године живота и исцрпљујућег рада научиле су га да журба увек доноси опасност. Пажња попусти и очас  дође до неке несреће. Поготово ако је у близини пољопривредна механизација. А Касер је имао све што је неопходно за рад на њиви.
    Напољу је чекао камион напуњен кукурузом. Радници су га спремили претходног дана, док је Касер морао да га одвезе до силоса. Дан је био савршен за вожњу. Небо без облака, док се температура пела из сата у сат. Ипак, знао је да је пролеће врло варљиво у Небраски. Очас је могла да се сручи киша. Ако дође до тога, натопиће кукуруз у камиону, а онда може да га изручи једино на ђубриште.


Кад је стигао до силоса, ту није било никога. Радницима је дао слободне дане за празник. Заправо, километрима около није било људи. Зауставио је возило непосредно поред приколице за кукуруз. У приколици су била огромна сврдла, прекривена решетком. Курт је довукао машину с великом цеви. Сврдла су вртела зрна и слала их уз цев. Из отвора цеви кукуруз би куљао у силос.
   Отворио је камионску приколицу и зрна су покуљала преко решетке ка сврдлима у другој приколици. Укључио је машину и кукуруз је брзо кренуо ка силосу. Како то обично бива, нешто је пошло наопако, после свега минут или два.
   Испоставило се да је кукуруз из камиона пребрзо шикљао у приколицу. Бујица зрна практично је заглавила сврдла. Убрзо је почело да се прелива преко ивице. Курт се попео на решетку. Намерио је да затвори приколицу и смањи доток зрна. У журби, заборавио је повелику рупу на решетки. Лично ју је просекао неколико месеци раније. Тек када му је стопало пролетело у кукуруз схватио је да је налетео право на њу. Осетио је да му нешто гњечи стопало. Сврдла су се још вртела. И увлачила га у приколицу.
   Утом је и кукуруз престао да цури из приколице камиона. Сврдла су му цепала месо, одвајала га од костију. Вукао је ногу, покушавао да је ишчупа из машине. Да све буде горе, повукла су и панталоне, па се Курт тресао као да га нека џиновска рука бацака около.


Могао је да види огољену цеваницу. Помислио је како се кост чудно беласа насупрот црвеном металу приколице. Није било много крви. То га је зачудило. Двадесетак центиметара ноге било је без меса. Утом је видео како његово откинуто стопало клизи кроз сврдла као крпена лутка. Завршило је у отвору цеви, и даље у силосу. Помислио је да је макар сачувао главу.
   Али, машина је и даље гутала оно што је остало од ноге. Повлачила га је све јаче и јаче. Није могао да дохвати команде и искључи је. Урлао је, а онда схватио да нико не може да му притекне у помоћ. Сетио се мобилног телефона. Грозничаво је претраживао џепове а справице није било. Онда је приметио одсјај међу сврдлима. Телефон је путовао ка силосу. У силном батргању испао му је из џепа и пропао кроз решетку.
   Рукама је држао голу кост ноге. И даље се борио, покушавао да је извуче. Није успевао ни за милиметар, а притисак је био све јачи. Сврдла су га увлачила. Било је питање тренутка када ће морати да попусти. Остаће без ноге и, последично, убрзо и без главе. Онесвестиће се од губитка крви и то ће бити крај. Готово да се помирио са судбином, када му је синуло. У џепу панталона и даље је имао перорез.
  
Био је то јефтин рекламни нож, какав семенаре деле пољопривредницима. Извадио га је из џепа и отворио. Сечиво је било дугачко свега десетак центиметара. Гледао је челик, гледао је ногу у машини. Рупа је била довољно велика да кроз њу повуче још макар неколико центиметара ноге. Колено, а онда следи чупање целе ноге. Смрт.


Левом руком повукао је остатке панталона и оголио цеваницу. У десној је држао нож. Брзо је почео да пресеца мишиће, тетиве, ткиво. Шта год да је успео да дохвати сечивом. Прсти су му били црвени од крви. Осећао је сваки рез. И настављао. Дршка ножа постала је клизава од крви. Што ју је јаче стискао, више је бежала из руке. Све док нож није исклизнуо. Некако је успео да га ухвати левом руком. На тренутак је одахнуо. Да је остао без ножа, остао би и без главе.
    Обрисао је дршку о панталоне и наставио да сече сопствену ногу. Као да није осећао бол. Кроз главу му је струјала само једна мисао: мора да преживи, по сваку цену. Јачи је од глупе машине.
    Када је пресекао последњи мишић и последњу тетиву, Курт је извукао ногу. Оно што је остало од ње. Бацио је нож и склизнуо нагонски да искључи машину. Потом се довукао до кабине камиона. И њега је искључио. У тренутку је помислио да је штета да се троши гориво. Потом се срушио на земљу.
    Гледао је ка гаражи. Тамо је био телефон. Спас! Лактовима се укопао у тло и повукао у том смеру. Морао је да издржи још само седамдесетак метара. Пузао је и неколико пута је морао да се заустави, да се одмори. Само минут. А онда је настављао. Заустављање је значило смрт. Вукао се, батргао, одбацивао. То је било најдужих седамдесетак метара у његовом животу.
    Када се коначно довукао до гараже, успентрао се на сто и дограбио телефон. Потом се срушио на под. Није позвао спасилачке службе, већ сина Адама. Овај је добар део живота провео у ватрогасној служби. Знаће већ шта мора да уради.


Адам је у том тренутку био у продавници. Када се јавио, успео је само да разабере да је Курт остао без стопала и да му хитно треба помоћ. Разабрао је и реч „машина”. Његов отац бесомучно је понављао да му пошаље Хитну помоћ. Онда се веза прекинула.
   
Касер Млађи нашао се у неколико секунди за воланом камионета. Бесомучно је газио педалу гаса, јурио готово празним путевима. Успут је звао Хитну помоћ. Плашио се најгорег. Ако закасни, отац ће да искрвари.
    Пет минута од позива Адам је био код гараже. Видео је машину. Обилазио ју је, али оца није било. Онда је видео крв. Траг је водио ка гаражи. Потрчао је и затекао га како крвари на поду. Пушио је. Веровао је да му је то последња цигарета у животу. Адам је само успео да прозбори:
    – Колико је лоше?
    Курт је погледао наниже, тамо где је до пре двадесетак минута било стопало. Између два дима успео је да прозбори:
    – Паааа... Изгледа да сам поприлично забрљао.
    Тек онда се Адам осмелио да погледа на ту страну. Нога је била унакажена, патрљак кости извиривао је из пресечених мишића. Све прекривено крвљу и прашином. Позвао је шефа своје ватрогасне јединице. Иако је Хитна помоћ била на путу, тражио је хеликоптер. Онда је почео да размишља као ватрогасац. Запиткивао је оца којешта. Желео је да га одржи при свести. Неколико минута касније, у гаражу је нахрупила екипа Хитне помоћи.
    Курта су пажљиво положили на носила. Онесвестио се тек у току вожње. Себи је дошао у хеликоптеру. Пребацивали су га у болницу у Линколну.

* * *

    Две операције и три недеље касније, Курт Касер се вратио на имање. Патрљак ноге био му је обмотан завојима нешто испод колена. Ипак, није успевао да се смири. Обилазио је имање на штакама. А четири месеца касније стигла је и протеза. Поново је могао да ради оно што је једино знао. Да обрађује земљу. Надаље, знатно пажљивије.

Број: 3560 2020.
Аутор: Н. Б.