Црно-бели свет

РУЛЕТ НА 64 ПОЉА

Шаховски жреб се изводи на различите начине, али увек тако да буде занимљив и играчима и посматрачима

Шахисти пред почетак добијају свој турнирски број и место на табели, чиме се одређује у којим ће партијама имати беле или црне фигуре. Бројеви се извлаче на разноразне начине.
    На пример, на отварању Међународног турнира у Бакуу 1980. године било је 16 учесника и на столу 16 чашица националног пића – шербета. Сваки учесник, пошто би га судија прозвао, био је дужан да узме чашицу, на лицу места је испије и на њеном дну прочита свој број.
    На овом турниру, који се играо у част 20 година постојања Централног шаховског клуба, победио је домаћин турнира, будући светски првак, тада седамнаестогодишњи Гари Каспаров. Два кола пре краја турнира освојио је први велемајсторски бал и прво место.

Пушке и жабе

   Да и хемијска течност може да одреди боју фигура, показује случај са квалификационог меча за светско првенство који се играо у холандском граду Бладелу између Нане Александрије и наше вишеструке првакиње Милунке Лазаревић. Наиме, такмичарке су добиле бокал с течношћу коју су морале да преспу у мензуру. Течност коју је сипала Нана Александрија поцрнела је, па су њој у првој партији припале црне фигуре.
   На Куби су једном приликом сви учесници постројени, а онда су им дате ваздушне пушке и мета коју су имали да погоде. На сваки хитац појављивао се стрелчев турнирски број! Забележено је и да су се некад учесници турнира поређали око базена на чијем су дну пливале жабе обележене бројевима! Вешти млади рониоци скакали су у воду и ловили жабе, па је тако сваки такмичар добио број.
   На турниру „Инвестбанке” 1989. године у Београду, по предлогу светског првака Каспарова, на извлачењу је, уместо 12 бројева (колико је било такмичара) постојало њих 20, па је већина учесника извукла по два броја. Сви ти бројеви налазили су се испод пакета које су даровали покровитељи турнира. Било је ту производа за негу лепоте и апарата за мерење крвног притиска, а Каспаров је изјавио да би било боље да су ти апарати подељени члановима организационог одбора.

Злато, сребро и лутрија

    Финални турнир за светску првакињу у шаху играо се фебруара 1993. године у сунчаном Монаку под покровитељством холандског добротвора Јопа ван Остерома. У мечу су се састале Рускиња Нана Јоселијани и Мађарица Жужа Полгар. Пре меча је требало одредити која ће имати беле фигуре у првој партији. Право избора пало је на супругу судије Бориса Постовског. Она је извукла коверат на коме је писало „Јоселијани”. Када га је Нана отворила, у њему је био црни пешак, што значи да је беле фигуре добила Жужа. Меч се играо у осам партија и сви су изгледи били да ће се завршити Жужином превременом победом, јер је повела са 2,5–0,5 поена. Али Нана је победом у осмој партији изједначила на 4–4, па су онда убрзано одиграле још четири партије. Но, и оне су дале нерешен резултат, те је реч дата жребу!
   Судија Постовски предлагао је да се понови жреб као у четвртфиналном мечу на првенству света 1983. године у Фелдену између Смислова и Хибнера, који се завршио нерешено. Тада је жреб у другом покушају (први пут се зауставио на нули) одредио да је Смислов победник, јер се рулет зауставио на његовој куглици. Међутим, организатори су сада изабрали узбудљивији начин. На реду је била супруга Јопа ван Остерома, која је извукла коверат с натписом „Полгар”. Дакле, Жужа је имала право да одреди победницу меча.
    У две исте кутије стајале су медаље Шаховске федерације Монака. Једна је била победничка – златна, а друга сребрна. Нана Јоселијани их је положила испод шаховских фигура, с леве и десне стране. Тако су судбоносне кутије биле маскиране са 32 шаховске фигуре. Затим је шаховска кутија затворена и њој је пришла Жужа Полгар, која је, по мишљењу многих, начинила грешку што право избора није дала неком од присутних, већ је судбину узела у сопствене руке. Показала је на десну кутију. Кад су је отворили, угледала је сребрну медаљу. Тако се један узбудљив меч завршио као лутрија. Једино је новчана награда подељена равноправно: обе су добиле по 60.000 швајцарских франака.

* * *

    Сличан завршетак имао је и квалификациони меч у Атини између велемајстора Бруна Парме и Либерзона из Израела. Завршио се резултатом 4–4 и жреб је поново ступио на сцену. Судија Трандафилос Шапарас узео је две шаховске кутије и у сваку ставио по једног пешака, белог и црног. Парма је право избора препустио Либерзону, који је био срећне руке. Изабрао је кутију с белим пешаком – што му је донело победу.