ЖИВОТ ПИШЕ ДРАМЕ

ПУЧИНА ПЛАВА НЕ СПАВА

Недалеко од обале решила је да се окрене на леђа и плута. Нешто касније осетила је како је нешто носи према хоризонту.

Била је то љубав готово на први поглед. Како се тридесетогодишња Францускиња Клара Арис први пут нашла на Криту пре неколико година, за њу више није постојало ниједно место на коме би могла да проведе одмор. Истраживала је острво, залазила по градовима и селима, и сваке године мењала место на коме би провела те две или три недеље.
   Тако се крајем јуна ове године поново нашла на Криту. На реду је био град Ретимно. Неколико дана јој је било потребно да га упозна. Дуге шетње, уобичајени обиласци. А онда, плаже, оне мало даље. Коначно, нашла је једну коју је означила као своју, макар до краја одмора. Није било гужве, мир и тишина.
   Ту плажу одабрала је и 1. јула. Док је стигла, добрано ју је ошамутила врућина. Ништа зато, убрзо ће да уследи освежење у води. Чим је прострла пешкир, решила је да се баци у кристално чисте таласе. Отворила је очи док је израњала. Помислила је како би цео живот могла да проведе зароњена у воду. Поново је заронила. Сада су таласи постали већ мало већи. Отпливала је мало даље од обале. Деловало је да је тамо мирнија вода. Баш онаква каква јој је била потребна за оно што је наумила.



   Када би Клер питали који јој је омиљени начин опуштања, сви би добили исти одговор: плутање у мору. Управо то је урадила. Волела је звук мора, укус соли. Највише од свега, осећај губитка тежине. И зато је пливала даље.
   Проценила је да је површина воде мирна, таман да се изврне и рашири руке. У тим тренуцима волела је да се пореди с морском звездом. Склопила је очи, уживала у Сунцу и таласима. Извесно време лежала је тако. Уши су јој биле зароњене у воду, па спољни свет готово да није постојао. Само море и она. Осетила је како се помера, плута кроз таласе. Опустила се, препустила.

Није знала колико је прошло када је отворила очи. А онда је схватила да се добро удаљила од обале, макар стотинак метара. Помислила је да би јој боље било да се врати. Није се уплашила, била је добар пливач. То није било ништа што јој се већ није дешавало. И увек је стизала до обале.
   Пливала је полако, прсно. Није желела да троши снагу. А онда је схватила да је струја  носи ка пучини. И даље није паничила. Дешавало јој се и раније да улети у судар струја код обале. Сетила се и како јој је успевало да се ишчупа. Само је требало да отплива устрану и то би је ослободило стиска. Осврнула се. Вода с десне стране деловала је мирно. Ако успе да исплива из струје, може да направи велики заокрет и полако доплива до обале. Само, невоља је што се судар струја баш и не види.
   То је схватила када је покушала да плива удесно. Учинило јој се да је упливала у још јачу струју. Клара се батргала, пливала из све снаге. Ништа. Чинило јој се да стоји у месту, без обзира на све покушаје. Сада је већ било озбиљно. Уплашила се. Од пливања и батргања готово да је остала без даха. Покушавала је да одржи главу изнад воде. Свако мало подлетела би под површину. Махала је рукама, али то није било довољно. Да све буде горе, обала је била све даље.
   Покушала је да подигне руку. Ово је био знак онима на обали да нешто није у реду, позив у помоћ. Убрзо је и сама схватила да су са обале тешко могли да виде руку насред пучине. Била је предалеко. Ако она једва види неке тачкице које се мрдају по плажи, ни они неће моћи да виде њу. До тада ју је струја однела готово километар ка пучини.
   Полако је губила снагу. Покушавала је да плива, да се бори. Као да ју је нека рука држала и није дозвољавала да се помери с места. Ка обали ни метар. Ка пучини, и те како брзо.
   Покушала је поново. Замахивала, бацала се кроз воду. На све могуће и немогуће начине покушавала је да се упути ка обали. Ништа. Струја јој није дозвољавала.

Још једном је покушала. Пливала је постранце, уложила последње атоме снаге. Повремено би помислила да се помера. Тада би запливала још јаче. Тај мали помак давао јој је нову снагу. Пробијала се кроз воду метар по метар. А онда би је струја бацила још даље ка пучини.
   Клара није схватала шта је то на њеном лицу. Да ли је само морска вода или су и сузе. Плакала је, заправо. Не од страха. Више од беса. Поново замахивала. Не може да дозволи да је победи море. Шта је једна струја за њу? И још један замах. Па још један. Још пола метра. Нема везе што је враћа, у једном тренутку ће морати да исплива. Само, да ли ће преживети или ће испливати њен леш?
   Док је покушавала да пресече струју, поново је осетила нешто слично удару. Само, сада ју је друга струја носила ка обали. Није могла да верује шта се дешава. Плажа је била све ближе. Оне тачкице полако су се виделе све боље. Коначно, могла је да види људе, макар да их назре. А струја ју је и даље носила. На тренутке толико брзо да је на једвите јаде одржавала главу изнад површине воде.
   Улетела би право у талас, заронила. У неколико наврата то је било толико изненадно да није стигла да удахне. Онако исцрпљена, имала је утисак да ће плућа да јој експлодирају. Ипак, када би успела да отвори очи и погледа, обала је била близу. Таласи су је ваљали ка плажи. Убрзо је могла да распозна неку девојку у жутом купаћем костиму. А ако је могла толико да разабере, значи да је веома близу. Још само мало и спасена је. Испоставило се да је и та девојка добрано отпливала од обале. Таласи су Клару носили право ка њој. Девојка је није примећивала.

Када се нашла довољно близу, зграбила ју је за ногу. Зарила је прсте најјаче што је могла. Није имала намеру да пусти. Девојка је вриснула. Окренула се и угледала Клару, која је дошла негде оданде, с пучине. И управо је покушавала да прозбори:
   – Помози ми!
   Уместо тога, из грла је излазило кркљање. Накашљала се и покушала поново. Сада је већ било нешто смисленије, али, била је потпуно промукла. Девојка је ипак схватила о чему се ради. Вриштала је, дозивала помоћ.
   Спасилац је улетео у воду, са још неколико људи. Помислили су да је нешто из дубина напало ону другу девојку. Клару нису ни видели. Тек када су допливали, успела је да прозбори:
   – Струја!
   Осетила је како је нечије руке грабе и вуку ка обали. Дошла је себи тек када су је положили на плажу. Неко је позвао Хитну помоћ, убрзо су се зачуле и сирене. Клара је могла да склопи очи и одмори се.

Број: 3522 2019.
Аутор: Н. Б.