Живот пише драме

ПРОЧИШЋЕЊЕ У ВАТРИ

После свађе с девојком, Ник Бостић се бесциљно возио улицама Лафајета у Индијани. Освестио га је призор пламена који је куљао из једне од кућа. Без размишљања је ушао да спаси заробљену децу.

Двадесетпетогодишњак пре овог догађаја углавном није знао шта би са својим животом. Као дете разведених родитеља одрастао је у два дома, не добијајући довољно подршке и љубави ни од мајке ни од оца. Зато је одмалена упадао у невоље. Обични несташлуци прерасли су у озбиљније невоље кад је постао младић. Утеху је проналазио у опијатима и више пута је помислио да више нема сврхе да се бори. Прошле године ствари су кренуле набоље. Ослободио се порока, започео везу с девојком Каром Луис и радио као разносач пица.
    Препирка с Каром, 11. јула, прерасла је у жучну свађу због које је Бостић излетео из стана. У журби је заборавио мобилни телефон. Било му је потребно да неко време буде сам. Сео је у ауто и возикао се мрачним улицама Лафајета, без одређеног циља. Град је био пуст и уснуо. Мало после поноћи решио је да се врати кући и помири се с Каром. Планове му је пореметио неочекиван призор. Пред њим је била кућа у пламену.

Бостић је нагонски почео да тражи мобилни телефон како би позвао ватрогасце. Кад је схватио да га није понео, истрчао је на улицу да би зауставио пролазнике, мада их је у то доба било мало. Махнуо је кад је угледао фарове аутомобила, али возач је пројурио даље, не обазирући се на пожар. Са сваком секундом смањивала се шанса да ће укућани извући живу главу. Зато је морао брзо да делује.
    Унутра су била заробљена деца породице Барет. Отац Дејвид и његова супруга Тијера те вечери изашли су у град. Осамнаестогодишња Сејона била је задужена да води бригу о три млађе сестре и пријатељици. Усред ноћи пробудио ју је заглушујући прасак, као да је нешто експлодирало. Пламен је захватио дневну собу и врло брзо је видела како се дим шири по целој кући. Топлота је била неподношљива. Сејона је била довољно прибрана да отрчи на спрат и пробуди девојчице. Успела је да пронађе две сестре и пријатељицу, али кревет шестогодишње Кејлани био је празан. Сејона се сетила да девојчица има обичај да се у току ноћи искраде и заспи у дневној соби. Та просторија скоро је већ била уништена у пожару.

Кренула је с девојчицама низ степенице и угледала странца. Бостић је успео да уђе на задњи улаз који је био откључан. Помогао им је да изађу из куће коју је гутала ватра. Тек кад су удахнули свеж ваздух, престрављена Сејона је рекла да нису успели да пронађу Кејлани. Повратак унутра био је раван самоубиству, али Бостић је одлучио да ризикује.
  Просторије су биле препуне црног дима који се дизао до плафона. Једва је дисао, а топлота га је ударала у налетима, као ужарено оружје. Ипак, успео је поново да се попне уз степенице. Безуспешно је тражио је девојчицу испод кревета, по скривеним ћошковима, орманима, надајући се да се негде сакрила. Одjедном је зачуо слабашан плач. Допирао је из приземља.
   За то кратко време немилосрдна ватра је учинила да више није могао ни да дише ни да се оријентише. Скинуо је мајицу и прекрио лице да би се бар мало заштитио од отровних гасова. У црном диму више није могао да види прст пред оком. Ослањао се само на слух. Пратио је плач девојчице. Кејлани се одjедном створила пред њим. Узео ју је у наручје и очајнички покушавао да нађе излаз.
   Сетио се да ватра није доспела до једног дела куће на спрату, где је био прозор. Успон је овог пута био још тежи, јер је носио уплашену девојчицу. Покидао је завесе и разбио позор. Није се обазирао на исечену руку, било је важно да је коначно осетио мирис свежег ваздуха. Под прозором је био травњак. Кејлани се поново раплакала. Плашила се да скочи. Бостић је знао да им је то једини спас. Ватра се приближавала и том делу куће.
   Направио је неколико корака уназад и искочио кроз прозор, држећи девојчицу једном руком. Успео је да је заштити тако што је извио тело и о тло ударио другим раменом. Кејлани је била неповређена. Испред су ватрогасци увелико покушавали да угасе пожар, несвесни драме која се одвијала унутра. Бостићу је остало још толико снаге да доведе Кејлани до њих. Пре него што се онесвестио успео је да изговори: „Молим вас реците ми да је девојчица добро”.

Онога што се после дешавало сећао се као кроз маглу. Лекари су му у болници превили опекотине и лечили га од последица удисања отровних гасова. Када се пробудио, поред њега је била Кара. Иако себе није доживљавао као хероја, тек кад је изашао из болнице, видео је колико је његов чин одушевио суграђане.
    Породица Барет није знала како да му се одужи. Више пута био је гост у њиховој кући и остали су присни до данас. Бостић је несрећу доживео двоструко: осетио је близину смрти, али је истовремено за њега то било ново рођење. Иако је направио много грешака у прошлости, нашао је нову сврху.