Времеплов у глави

ПРЕДВИЂАЊЕ ДОГАЂАЈА

Наш мозак предвиђа будућност, макар и у секундама

Мозак је моћна машина за учење из ранијих искустава како би „предвидео” будуће догађаје. Ова појава позната је као увремењено предвиђање и омогућава људима да успешно опстају у свету у коме живимо, а има и кључну уогу у усредсређивању. Али, како мозак то чини?
   Истраживачи сматрају да су за „предвиђање” будућности одговорна два различита подручја мозга. То су базалне ганглије – дубоко усађене у хемисфере мозга на дну предњег мозга и врху средњег мозга, и церебелум, мали мозак у задњој лобањској јами. Обе су повезане са спознајом и кретањем.

Базалне ганглије повезују се са задацима који захтевају ритмичност – рецимо, певање уз вашу омиљену песму на радију – док је церебелум повезан са сећањима – на пример, с предвиђањем када ће светло на семафору прећи из црвеног у зелено. Истраживачи су открили и да оштећење једне од ове две области чини да она друга надокнади недостатак, што је веома важно у разумевању поремећаја нерава, попут Паркинсонове болести. Ово истраживање супротставља се ранијим теоријама по којима је само један систем у мозгу одговоран за све наше потребе увремењавања.
    Способност предвиђања догађаја од суштинске је важности за врхунске спортисте – потребно им је више времена да замахну према кошу него да виде лопту која лети ка њима.
    Осим тога, истраживачи су открили да мозак може да предвиди догађаје двоструко брже него што се они догађају у стварном времену. Ова способност предвиђања будућности може да буде кључ огромног успеха – и упорног опстанка – наше врсте, пошто смо у стању да предвидимо последице свог понашања.

РОЂЕНИ СПОРТИСТИ

У професионалном спорту брзина и тачност доношења одлука могу да направе разлику између успеха и пораза. Али нису само њихова тела грађена за спорт – ту је и мозак. Истраживања указују да су неке области мозга веће код успешнијих спортиста него код оних мање успешних.
Истраживачи Кинеске академије наука упоређивали су мозгове професионалних ронилаца с мозговима људи који нису имали такву професионалну обуку. Открили су да су три области мозга професионалног рониоца – леви горњи слепоочни режањ, десни чеони кортекс и десна вијуга слепоочног режња – значајно већи него код људи који се нису бавили роњењем.
Још једно истраживање открило је да професионални кошаркаши тачније предвиђају  путању лопте, и знатно раније него играчи аматери – што је вештина од суштинске важности за успех на утакмици, а установљена је и у другим спортовима с лоптом – тенису, хокеју, фудбалу и крикету.

ОРЕЗИВАЊЕ СЕЋАЊА

Мали број сећања из времена пре седме године дуго је збуњивао научнике. Бројна истраживања, али и проучавање различитих култура, довели су до неких одговора.

Било да је реч о дану кад је рођена ваша сестра, тренутку кад сте брату отели омиљену играчку или први пут пали с бицикла, вероватно је да сте тада имали око три-четири године, и прва сећања, пошто већина нас не може да сети догађаја пре тог доба. Међутим, неки одрасли могу да призову сећања из доба кад су имали две године, док се други не сећају ничега пре седме или осме. Чак и сећања између треће и седме године прилично су оскудна; од хиљада догађаја које смо искусили током детињства сећамо се само њих неколико, а са старењем ни њих.
   Ову појаву, познату као „дечја амнезија” крстио је отац психоанализе Сигмунд Фројд, а више од стотину година истраживачи настављају да се њоме баве. Пре много година научници су сматрали да дечји мозак није у стању да ствара трајна сећања, али сада знамо да чак и шестомесечне бебе могу да стварају краткорочна сећања од неколико минута, као и дугорочна, која трају недељама, док петогодишњаци имају сећања која могу да трају годинама. Али око седме године ми почињемо да губимо најранија сећања.

Током првих неколико година наш мозак направи милионе веза (синапси) у дубини подручја познатог као хипокампус. Управо ту се ствара епизодно памћење – сећање на догађаје које смо доживели. Наше раније успомене много се лакше заборављају, али до једанаесте године оне све више наликују успоменама одраслих и настављају да сазревају све до краја тинејџерског доба.
   Давне 1953. године двадесетседмогодишњи Хенри Густав Молисон подвргао се огледној неурохирургији како би се тешки напади епилепсије проредили. Хирурзи су му уклонили хипокампус и нешто околног ткива. Мада је захват проредио нападе, Молисон више није могао да ствара нова дугорочна сећања. Међутим, и даље је памтио чињенице о свету из времена пре захвата. Пре овог догађаја сматрало се да су сећења смештена у разним деловима мозга. Али овај захват направио је прекретницу у нашем разумевању памћења, показујући значај хипокампуса за епизодно и аутобиографско памћење, као и да су за различите врсте памћења одговорни различити делови мозга.

Пошто смо током детињства направили велики број веза у мозгу, ми их имамо далеко више у тим раним годинама него што ћемо их направити у одраслом добу. Овај процес познат је као „орезивање синапси”, мозговна верзија природног одабирања. Он  помаже да се наш дечји/младалачки мозак преобликује у делотворнију одраслу верзију, одстрањујући слабе, некоришћене или непотребне везе а остављајући снажније и корисније за даље учење.
   Чак ни наша најранија сећања можда нису сећања већ обликоване фотографије или приче, чак и ако су засноване на стварним догађајима. Још више изненађује податак да око је 40 одсто свих нас потпуно измислило детаље свог првог сећања.

Наш мозак не може да складишти епизодна сећања док не напунимо бар две године. Можда вам је сестра показала фотографију фантастичне прославе ваше прве  рођенданске торте или вам је мама причала о времену када сте сматрали да је забавно да брата обојите фломастерима. Наша рана сећања су прилагодљива – сваки пут кад се исприча прича неки делови се изгубе или се промене, или се убаце нови делови. У детињству смо много подложнији стварању оваквих лажних сећања него у одраслом добу.
  Занимљиво је да се у различитим културама просечно доба у ком стичемо прва сећања разликује за две године. Док се одрасли Маори са Новог Зеланда сећају прославе неког породичног венчања са две и по године, Јужнокорејац се можда неће сећати ничега пре него што је имао четири и по године. Наглашавање прошлости код Маора и препричавање породичних догађаја деци значи да они имају најранија сећања и да њихове веома подробне приче утичу на оно чега ће њихова деца сећати касније, у одраслом добу.
   Људи у културама које високо вреднују личну самосталност такође имају раније успомене – и више њих – од култура у којима се више негује повезивање људи.