Ратовање после рата

ПРЕДСТАВА У ПРИШТИНИ

Одметници Џафера Деве чинили су зло на тек ослобођеном Косову и властима је било тешко да им уђу у траг. Све док нису ухватили лепушкасту Марију...

Крај Другог светског рата у Југославији маја 1945. године није значио и крај борби. После повлачења Немаца, њиховог пораза и званичног окончања рата, многи њихови сарадници једноставно су се повукли у шуме, одакле су наставили борбу против нове власти. Ова појава нарочито је била изражена на Косову и Метохији, где су неколико година после рата царевале арнаутске балистичке банде. Ово може да се објасни страхом због служења окупатору, покушају стварања Велике Албаније, прогоном словенског и другог неалбанског становништва. Оружане чарке полако су прерасле у нешто попут устанка, нарочито израженог у Дреници.
   Неколико година је на Косову чак трајала војна управа, што ће рећи да је област практично била у рату. Један од предводника устанка био је и Џафер Дева, арнаутски фашистички политичар, окупаторски градоначелник Косовске Митровице, један од оснивача Друге призренске лиге и злогласне 21. СС дивизије „Скендербег”. Кад је схватио да се његовим немачким господарима љуља тло под ногама, успео је да побегне у Аустрију крајем 1944. године.
   Слом Рајха затекао га је управо у Аустрији, само што се повукао на запад државе, и све време држао подаље од територије коју су држали Совјети. Знао је да они нису били благонаклони према осведоченим сарадницима нациста, док је код западних савезника наставио делатност, покушавајући да организује отпор на Косову. Око себе је окупљао исељенике, на Косово слао оружје и новац, уходаним каналима добровољци су прелазили границу, некако се пребацивали на терен.

Обећање, чекање, затвор

   Ако је Дева на време утекао у Аустрију, добар део његових блиских сарадника није. Таква судбина задесила је и Марију Шљаку, родом из Скадра. Лепа девојка је уз Деву била од почетка рата, као секретарица. Брзо је „напредовала” до наложнице, па и особе од највећег поверењаДева ју је упућивао у све своје тајне, па је и она имала прилику да ради за Абвер и Гестапо. Млада, привлачна, школована у Италији, говорила је неколико страних језика, била изврстан „материјал” за немачке обавештајне кругове. Заврбовали су је, па је за њих радила и независно од Деве. Шпијунирала је и свог шефа.
   Како се примицао слом Немачке, Дева јој је обећавао да ће она са њим у избеглиштво, али не у том тренутку. Није било места у конвоју. Али чим стигне на сигурно, послаће  по њу. Марија је поверовала, али је Џафер, чим је прешао границу, заборавио на дата обећања.
   За то време Марија је чекала у земљи. Кад је и њој постало јасно да Дева касни с испуњењем обећања, придружила се једној групи балиста. Четовали су по шумама, нападали издвојене станице милиције, усамљене патроле, чинили зулум по селима, пљачкали и отимали. За њима су организоване потере, којима су врло вешто измицали. Опсежна операција у једном тренутку уродила је плотом, пошто је банда упала у заседу. У размени ватре су десетковани, па су преживели једва побегли, док су на попришту оставили мртве. Или су бар они мислили да су мртви. Међу њима је била и Марија. Лакше рањена, правила се мртва, да би је војници оставили. Међутим, они су и лешеве одвлачили у градове, како би се мештани уверили да је непријатељ ликвидиран. Док су лешеве бацали на камион, Марија је зајечала и одала се.



   Одмах је пребачена у затвор Озне у Приштини. Чим јој је рана залечена, нашла се пред иследником који је покушавао да је сломи на све могуће начине. Познавао је њену прошлост, коју, додуше, она није ни крила. Иследницима је било јасно да по сваку цену морају из ње да извуку све неопходне податке. Ако неко зна везе, тајне, базе и јатаке, то је она. На саслушање су је изводили више пута током дана и ноћи, мењали су се иследници, али је Марија остајала нема. Ако није ћутала, пркосила је, давала површне одговоре, или оне очигледно лажне. У једном тренутку више нису знали шта да раде с њом. Вратили су је у затвор, а одатле је могла да изађе само пред стрељачки вод. Она се с тим очигледно помирила, као да је само чекала да је изведу пред зид.
   Дозвољавали су јој да шета по затворском кругу. Готово да је то постао обред, сваког дана у раним поподневним часовима, четири официра Озне распоредила би се по дворишту, а из зграде је излазила Марија. Шетала је сама, пошто је био онемогућен сваки контакт међу притворенима. После пола сата враћали су је у ћелију. И тако сваког дана.

Тајанствени камион

   Приликом једне од шетњи стражари су запазили да је близу капије настало неко комешање. Један од њих довикнуо је стражару у пријавници да погледа шта се дешава. Овај је истрчао, убрзо се вратио и рапортирао да је испред стао неки камион око кога се окупило неколико људи. Жучно се свађају, чарка прети да прерасте у тучу. Један од официра се са стражаром упутио ван круга, да би раздвојио зараћене стране и некако смирио ситуацију. Остала тројица остала су на својим местима, надгледали су Марију.
   Чим су се официр и стражар појавили на капији, мало подвикнули, људи око камиона су се разбежали. На улици више није било никога. Она двојица су пришли камиону. У кабини никога. Отишли су позади, да погледају испод цираде. Официр је померио платно. У том тренутку, изнутра се се помолиле руке, које су их зграбиле њега и стражара и увукле их у камион. Неколико тренутака тишине, а онда је из камиона искочило неколико људи. Неки су се баш тада задесили у пролазу, па су касније сведочили да су ти из камиона изгледали као балисти: распарене униформе, кечићи на главама, наоружани до зуба. Пролазници су се брже-боље разбежали, а бандити су се упутили према затворском дворишту.
   У почетку се чинило да су успели да изненаде чуваре. Један балиста је припуцао и официр Озне се срушио. Други је зграбио Марију, вукао ју је ка улазу у зграду, али је и он убрзо пао под ватром балиста. Трећи је био најтврђи. Чим је припуцало, залегао је иза неких сандука и узвратио паљбу, приковавши бандите да нису ни нос могли да промоле. Све време је урлао и дозивао помоћ. Из зграде, међутим, нико није излазио. Приметио је да балисти покушавају да се пробију до Марије, која је, прибијена уз земљу, лежала тачно између. Неколико њих је истовремено запуцало, да би заштитили једног који је трчао ка затвореници. Кратак рафал и тркач је пао у прашину. Официр је знао да не може још дуго да одолева. И нападачима се журило да што пре окончају посао, док пуцњава није привукла оближње војне јединице и узбунила пола града. Један од њих је дограбио бомбу и завитлао ка официру.
   Бомба се одбила о сандуке и пала иза, уз експлозију. Бандити су бојажљиво извирили и схватили да је оружје официра Озне утихнуло. Мртав је, коначно! Истрчали су из заклона, дограбили Марију и убацили је у камион, који је чекао упаљеног мотора. Испод цираде су избачени лешеви несрећних официра и стражара, а камион се под пуним гасом изгубио у уличицама. Убрзо је на поприште борбе стигло појачање, али било је касно. Стражари мртви, од затворенице ни трага.

                                             Златни медаљон за фратра

   Марија, која се онесвестила током бекства, дошла је себи неколико сати касније. Налазила се у некој непознатој соби. Сама. Као кроз маглу сећала се свега што се десило. Ко су они људи, откуд она у том стану? Не наликује ћелији, тешко да у затвору постоје мекани кревети. Отворила су се врата, и у собу је ступио неки мушкарац. Жена је устукнула.
   Незнанац се насмејао и објаснио јој да нема разлога на страх, да је на сигурном. Представио се само као Капетан, главни организатор напада који ју је извукао из канџи Озне. Најважније је да је операција успела, да је она на сигурном, а за даље ће видети. Остаће ту неко време, док се мало не опорави, па ће је касније пребацити на терен. Она за то време не сме да мрда из стана, све потрепштине добављаће Капетан, који је успео да убеди власт да је узоран грађанин, чак и да се запосли у државној служби, а иначе је један од шефова подземне балистичке организације у Приштини.
   Пролазили су дани, Марија се опорављала, док ју је Капетан обасипао пажњом. Иако је у почетку била неповерљива, мало-помало се откравила. Схватила је да може да му верује, поготово када је упознала још неке припаднике подземља, који су повремено долазили у стан. Доносили су летке, прогласе, чак и трофеје с убијених војника. Ипак, почела је да бива нестрпљива, журило јој се у шуму. Капетан јој је објашњавао да још није успоставио везу. Није лако, после њеног бекства Озна мотри на све сумњиве. Ако не може он, она може, има своје канале. Села је и написала писмо које ће Капетан однети извесном фратру Јосипу Бернарду. Уз писмо, Марија је дала и златни медаљон који ће фратар сигурно да препозна. То је јемство да је Капетан њихов човек.
   Дотични фра Јосип био је један од челника илегалне балистичке организације на Косову. Озна га је већ имала на радару, а на Косово је доспео 1943. године. Дошао је из Албаније, где је неко време био управник фрањевачке школе у Скадру, и одмах се повезао са челницима Друге призренске лиге и Абвера. После ослобођења остао је на Косову, сада повезан са неким припадницима британског Интелиџенс сервиса.
   Кад га је нашао у самостану, фратар се прво правио луд. Не зна он ништа, каква Марија, какво писмо? Кад му је Капетан показао медаљон, Бернард га је увукао у неку просторију, закључао врата и брзо навукао завесе. Тек тада је отворио писмо.

Састанак у самостану

   По читању, почео је да се распитује за Марију. Занимало га је све, свака појединост њеног ослобађања. Која је то група, откуд они да нападну затвор, ко су им везе. Изгледало је да је задовољан одговорима, па је сео и написао писмо Марији. Предао га је Капетану, вратио медаљон и рекао да ће се ускоро опет видети.
   Прочитавши донето писмо, Марија је побеснела. Није добила жељене одговоре, није знала шта је са члановима њене групе. А најважније, фратар није писао ништа о њеном пребацивању у шуму. Како би је мало смирио, Капетан је натукнуо да је могуће да фратар није имао довољно поверења у њега и да га проверава. Свакако ће се опет видети.
   Неколико дана касније на вратима Капетановог стана појавио се неки човек који му је без речи предао писамце и изгубио се. У писму је стајало да је Капетан проверен са више страна, да је Марија код њега на сигурном, али да јој убрзо следује одлазак у шуму. Баш оно што је чекала. С њом ће и Капетан., који је под присмотром. Не оштром, али га је Озна ипак узела у разматрање. У потпису, фра Бернард. У поруци је и заказан састанак, у самостану.
   Капетан је похитао на састанак. Фратар је сада био далеко поверљивији, наводио је имена својих веза, нашироко причао о организацији, па и о томе како им из иностранства стиже све мање помоћи. А Озна све више стеже круг око њега. Биће да ће и он морати у шуму. На крају разговора, ваљда да запечати договор, из стола је извадио хрпу докумената. Легитимације, карте за снабдевање, читав комплет. Све то за Капетана и Марију. Само треба да налепе своје фотографије, изађу из града и јаве се на везу коју им је Бернард обезбедио. Они ће их даље спровести где треба.
   Осокољен, Капетан се вратио у стан, где је план предочио Марији. Она је одушевљена почела да пакује нешто мало хране, ваљаће им за пут. Капетан је изашао да још нешто набави. Има времена, крећу увече.

Насмејани Капетан

   Није га било тек сат времена кад се на вратима зачуло звоно. Марија је похитала да откључа. Уместо Капетана, на вратима је стајало неколико официра Озне. Захтевали су да претресу стан. Марија им је показала лажну личну карту, али су је они ипак, по обављеном претресу, повели са собом. Вратиће се она брзо, само нешто да им појасни. Док су је изводили, наишао је Капетан. Девојка му се осмехнула, дала знак да се склони. Побегао је низ улицу.
   У Озни, Марији врло познатој згради, уследило је испитивање. Ко је она, шта ради у том стану? Без замуцкивања је по десет пута одговарала на свако питање, без грешке. Помислила је да има среће што до тада није видела ниједног официра који ју је познавао одраније. Иследник је у једном тренутку изашао напоље, али је оставио отворена врата канцеларије. Марији се учинило да у ходнику види како стражари спроводе фра Бернарда. Биће да јој се само учинило. Иследник се убрзо вратио, и саопштио јој да је слободна. Одахнула је, кренула ка излазу, а онда су је позвали да се врати у канцеларију, да нешто потпише.
   Чим је крочила унутра, следила се. На клупи је седео фратар. Ничим није одавао да ју је препознао, напротив. Обоје су се држали приче да се не познају, никад се нису видели. Чак су и иследници у једном тренутку рекли да је у питању грешка.
   Онда је неко закуцао на врата, таман кад су фратар и Марија устали и пошли. У просторију је ступио Капетан. Насмејан као да иде у биоскоп. Како и не би био, када је био у униформи капетана Озне? Одатле онај надимак. За њим су у просторију нахрупила и четири официра. Баш они који су „пали” приликом Маријиног бекства.
   Капетан им је објаснио да је напад био лажан, организован како би се некако продрло у организацију. И да је та организација малтене растурена, похапшене су све везе и јатаци, које је Бернард навео приликом другог састанка. Мрежа Џафера Деве била је уништена. А Марија и фратар имаће године и године да добро промисле где су погрешили. Иако му је мрежа уништена, Дева је и даље, из САД, радио против југословенских власти све до своје смрти, 1978. године. Ни данас се не зна ко се крио иза надимка Капетан.

Број: 3375 2016.
Аутор: Немања Баћковић
Илустратор: Милан Ристић