Живот пише драме

ПЛЕМЕНИТОСТ С ОСМЕХОМ

Времешни возаа рикше имао је само једну жељу: да што више деце заврши школу. Даноноћно је радио само да би остварио овај циљ, све док га здравље није издало.
Мучио се целог живота. Штедео је на храни, а похабане панталоне крпио је безброј пута. Кад би му неко од нас купио нову одећу, не само да није хтео да је носи, већ би се разјарио. Одбијао је сваки покушај да му дане учинимо лакшим и никад није тражио више од оног што је поседовао. Иако му се на лицу видело колико је уморан кад се враћао с посла, никад га нисмо чули да се жали.
    Овако се, с тугом у гласу, кћерка Баија Фанглија присећала свог оца. О њему је у јавности причала пошто је преминуо, јер тек тад је свету откривена тајна овог добродушног човека. Током осамнаест година мукотрпног рада Фангли је уштедео и поклонио довољну количину новца да би око три стотине сиромашне деце завршило школовање.
    Пре него што је вест осванула у кинеским медијима, Фангли се није посебно истицао у околини. Колико је био вредан и пожртвован знали су само његови најближи и муштерије. Становници кинеског града Тјенцина скоро две деценије возили су се рикшом којом је управљао Фангли. На посао је одлазио у освит зоре и враћао се кући касно у ноћ. Успевао је да украде тек неколико слободних сати које је проводио с породицом.

Средином осамдесетих година прошлог века одлучио је да оде у пензију. Свакодневне обавезе оставиле су трага на времешном возачу. Имао је 74 године и осетио је да му понестаје снаге да целе дане проводи на улицама Тјенцина. Заједно с породицом вратио се у родни град у провинцији Хебеј.
    Фангли је први пут имао вишак слободног времена. Постао је свеснији судбина људи који су живели у истом месту. Приметио је да велики број деце ради на пољима. Било му је чудно што нису у школским клупама. Мада је Фангли био неписмен јер је одрастао у породици која је живела у немаштини и није могла да му приушти школовање, није могао да се помири са чињеницом да деца и даље морају да се баве тешким физичким пословима.
     Збуњен и забринут оним што је видео, Фангли је замолио кћерку да му објасни зашто су се деца латила алатки уместо да читају књиге како би једног дана постала успешни људи. Кћерка му је објаснила да је сиромаштво главни разлог због ког не могу да заврше школу. Оца је ова спознаја додатно поразила.

Укућани су приметили да је почео чудно да се понаша. Често је био тих и замишљен, као да га тишти нека велика мука. Али, то није потрајало. Уместо да оплакује судбину деце из свог родног града, решио је да им помогне. Најпре је школама поклонио целу уштеђевину од пет хиљада јуана (око 700 долара). Иако су му сви били захвални на доброчинству, сума није била ни приближно довољна да би решила проблем.
   Кад је Фангли обавестио породицу да се враћа у Тјенцин да би наставио да вози рикшу, сви су занемели. Годинама су га гледали како пропада због напорног рада. Знали су да повратак на улице великог града може да га докрајчи, али њихова убеђивања нису уродила плодом.
    У Тјенцину је изнајмио собу у близини железничке станице. Ту је увек било довољно људи којима је потребан јефтин превоз. Био им је на распологању у свако доба дана и ноћи. Јео је само колико је морао, исцепану одећу је мењао само ако би наишао на неки бачени, већ изношени комад, који није морао да плати. Пре него што би отишао на починак, од новца који је зарадио тог дана одвајао је одређену суму и остављао у шкрињу.
    Увек му се чинило да није довољно. Зато је 1996. године направио ризичан корак и отворио малу продавницу у близини железничке станице како би имао још један извор прихода. Новац је редовно слао школама, а исте године кад је проширио посао скоро пет хиљада долара поклонио је и Универзитету Нанкај. Запослени у школама који су се Фанглијем сретали много пута, запамтили су га као човека који није скидао осмех с лица сваки пут кад је доносио коверат с новцем. Имао је обичај да каже: „Још један задатак је завршен.”

Последњи пут је даровао новчану помоћ 2001. године. Имао је већ 90 година и признао је кћерки да више нема снаге да ради. Свеукупно, за више школа и универзитета, сакупио је око 55.000 долара. Дарежљиви возач тако је омогућио да се школује око три сотине деце. Међу њима је било и оних које је видео како раде на пољу, много година раније.
    Фангли је последње дане провео спокојно, и даље не жудећи за овоземаљским добрима. Све што је имао дао је другима и није очекивао ништа заузврат. Здравље га је коначно издало 2005. године. Провео је 20 дана у коми пре него што су га одвели у болницу. Лекари су утврдили да има узнапредовали рак плућа и да му нема спаса. Док је лежао у постељи, на Универзитету Нанкај сазнали су да је у тешком стању. Студенти су направили 99 папирних ждралова и помолили се за њега.
    Преминуо је у септембру 2005. године. Међу стотинама људи који су дошли на сахрану био је и велики број оних који су постали ђаци и завршили школу захваљујући њему. Радознали људи, који су тек после Фанглијеве смрти сазнали за његову животну мисију, покушали су да открију имена свих ученика којима је платио школовање. Није им пошло за руком да направе тај списак.
    Током трагања наишли су само на једну фотографију на којој је Фангли у друштву неколико малишана. То је био још један од доказа да је овај скроман човек био херој из сенке који се није хвалио својим постигнућима и није желео да привлачи пажњу јавности.