Живот пише драме

ПАПРЕНИ ПАРКИНГ

Када је пристала да се аутомобил региструје на њено име, Џенифер није ни слутила
да ће се због тога наћи на листи највећих дужника

Почетком 2008. године, када је њен дечко Брендон купио половни аутомобил и замолио је да га региструје на своје име, Џенифер није много размишљала. Радио је за авио-компанију „Јунајтед ерлајнс” и знала је да му је аутомобил потребан за одлазак до чикашког аеродрома. Тада је њихова веза деловала чврсто. Били су дуго заједно и имали су кћерку. Љубичасти „шевролет монте карло” из 1999. године купили су од Џенифериног ујака за само 600 долара.

Међутим, крајем 2009. године решили су да се разиђу. А онда су, у децембру исте године, на Џениферину адресу почеле да стижу казне за паркирање. Негде у новембру Брендон је намерно оставио кола на паркингу за запослене „Јунајтед ерлајнса” на аеродрому „О’Хер”. Џенифер је ступила с њим у додир, али то није помогло. Како је ауто био на приватном паркингу у власништву авио-компаније, она није имала приступ паркингу, а није имала ни кључеве аутомобила. Пошто су кола била регистрована на њено име, према чикашким прописима одговорност је сносила она, иако ауто није возила нити могла да дође до њега.

Ипак, било је наде. Одељење за ваздухопловство Града Чикага имало је правило да свако возило остављено на паркингу аеродрома „О’Хер” дуже од 30 дана без најаве може бити уклоњено и задржано. То је, бар у теорији, требало да ограничи износ казни. Но, када је прошло тридесет дана, казне су се и даље низале. Недеље су се претварале у месеце, а месеци у године.

Џенифер је звала и писала градским службама, објашњавајући да није власник возила и да њиме не управља. Ипак, свака провера службене евиденције водила је до њеног имена. Према каснијим судским записима, Брендон је с времена на време померао аутомобил на друго место на паркингу и скидао казне остављене испод брисача. Тако комунални инспектори приликом наредних обилазака нису могли да виде колико их је већ издато.

С временом је ситуација постала готово апсурдна. „Шевролет” је почео да пропада: прозори су били разбијени, фарови уништени, регистрација је истекла, а боја се љуштила. Пристизале су и казне због тога што је возило било оронуло, запуштено и небезбедно. Тражећи излаз, Џенифер се поново обраћала градским службама, али се показало да је аутомобил заглављен у правној празнини између надлежности Града и правила приватног предузећа. Нико није желео да га одвуче, док су се казне уредно обрачунавале.

Током наредне три године Џенифер и њена породица више пута су молили Брендона да уклони возило. Он то, без икаквог објашњења, никада није учинио. До октобра 2011. године Џенифер је доспела на листу „Сто највећих дужника Града Чикага”. Коначно, у октобру 2012. године, после готово пуне три године, „шевролет” је уклоњен са паркинга. Било је издато укупно 678 прекршајних налога, а дуг је нарастао на чак 105.761 долар!

За самохрану мајку без великих прихода није било начина да толики дуг исплати. Зато је случај изнела пред суд. У новембру 2012. године поднела је тужбу против три стране: бившег партнера Брендона, предузећа „Јунајтед ерлајнс” и Града. Тражила је поништавање казни и накнаду штете због немара и душевне патње. Прича о ауту од 600 долара и дугу од преко сто хиљада долара убрзо је доспела у медије, па су започети преговори о поравнању дуга.

У августу 2013. године, после девет месеци правних перипетија, постигнут је договор. Град је отписао нешто више од 100.000 долара казни и свео дуг на 4470 долара, износ који би следовао за ауто који није одвучен после првих 30 дана. Брендон је пристао да плати 1.600 долара, док је Џенифер преосталих 2.870 долара отплатила у месечним ратама од 78 долара.

Иако није била у потпуности задовољна исходом, Џенифер је коначно могла да одахне. Аутомобил је завршио у старом гвожђу, а случај је остао упамћен као једна од највећих бирократских заврзлама у повести Чикага.