Живот пише драме

НОВО БУЂЕЊЕ ДЕЧАКА ДУХА

Када је запао у стање налик коми, Мартина су отписали сви осим једне медицинске сестре

Мартин Писторијус одрастао је у Јужноафричкој Републици, опчињен електроником и одлучан да постане инжењер. Видевши колико је надарен, родитељи су у њега полагали огромне наде.

Једног дана, када му је било 12 година, дошао је кући из школе и рекао мајци да се не осећа добро. Болели су га грло и глава. Мајка је претпоставила да је посреди обична прехлада.

Сутрадан је остао код куће да се мало одмори и – више се никада није вратио у школу. Сваким даном Мартиново стање се погоршавало. Од нечега налик прехлади симптоми су постајали све озбиљнији: убрзо је губио способност да говори и, постепено, да управља својим телом. Једва би нешто промрмљао. Престао је да једе; већину времена проводио је спавајући. Његово тело се гасило, а ум се вратио на ниво одојчета.

Наредних 18 месеци, лекари су покушавали да докуче која га болест обузима. Лечили су га од криптококног и туберкулозног менингитиса, али и даље нико није знао шта му је. Бољитак је изостао.

Дечаку је дијагностикован тежак инвалидитет с менталним узрастом бебе од три месеца. Лекари су сматрали да за њега нема будућности. Родитељима су саветовали да га одведу кући и омогуће да му удобан живот, јер ће му се стање неумитно само погоршавати док не умре. Био је то душевни и новчани терет за породицу. Сваку његову потребу морали су да задовоље мајка Џоан и отац Родни или особље које су унајмили да му пружа негу.

Мартинова мајка је чак покушала себи да одузме живот. Имала је осећај да је њен син преминуо. Физички је и даље био жив, али дете које је одгајала, на неки начин, умрло је. Непрестано је жалила за тим губитком.

На срећу, нико није знао да се Мартинов мозак полако опоравља. Постајао је свестан свог окружења и свега што људи раде и говоре у његовом присуству. Касније је описивао како је, с повратком умне бистрине, свет за њега изнова добијао боју и смисао. Присећао се да је проживљавао велике светске догађаје, попут терористичког напада 11. септембра 2001. године, али није могао ни са ким да разговарa о ономе што се дешава.

Нажалост, његово тело се није опорављало упоредо с мозгом: иако је очајнички покушавао да каже својој породици да му се свест враћа, то физички није било могуће. Док су му се вољени обраћали, он није имао начина да им одговори.

Читаву деценију Мартин се борио с чињеницом да је заробљен у сопственом телу. Онда је почео да губи наду. Престрашен могућношћу да умре сам у дому за негу, пао је у дубоку депресију. Ипак, морао је да проводи време с неговатељима како би његова породица водила колико-толико нормалан живот.

Међутим, управо је у једној од тих установа упознао медицинску сестру Вирну ван дер Валт, која му је заувек променила живот. Приметила је искру у његовим очима док је разговарала с њим и схватила да је то знак разумевања – потврда онога што она говори. Увидела је да је Мартин много свеснији него што су лекари веровали и одлучила је да то и докаже.

Заједно су развили посебан начин споразумевања покретима очију и стиском руке. Убедила је Мартинову породицу да понове прегледе. Тако је младић коначно показао лекарима и породици да се вратио у сопствену главу и тело. Након што је провео 14 година по болницама, његов мозак се самостално зацелио.

Пут који је уследио није био лак. Мартин је морао поново да научи све. С временом је успео сам да управља колицима и да се изражава путем рачунара који говори уместо њега. Нажалост, изгубио је сећања на детињство, али захваљујући породичним фотографијама и причама, сада има јаснију слику о том раздобљу. Изгубљене године живота сада покушава да надокнади.

Он је данас поносни отац двоје деце. Ужива с пријатељима и породицом у Великој Британији, где сада живи. Ради као информатичар, а написао је књигу под називом „Дечак дух”, у којој детаљно описује своје одрастање са синдромом заробљености у сопственом телу.