Шта је забиберило Римском царству

Црно злато из Индије

Ево како је један зачин очарао Римско царство и допринео његовој пропасти

Данас кесица млевеног црног бибера у продавници кошта свега пар десетина динара и у њој је сасвим је обичан, свакодневни зачин. Међутим, у првом веку, ове ситне, тамне бобице вределе су колико и суво злато. Уносна трговина бибером између југозападне обале Индије и Рима није само заувек променила тадашњу античку кухињу већ је и озбиљно утицала на економију и географију тог времена.

Грчки и римски трговци су још пре наше ере преузимали бибер од арапских и индијских посредника који су пловили преко Црвеног мора. Када је Римско царство преузело Средоземље и открило бибер, ново племство није жалило новац за престиж, а зачини са Малабарске обале у Индији стизали су сложеним поморско-копненим путевима. Римски трговци су од покорених египатских морепловаца научили да користе монсунске ветрове: у јулу би испловљавали из лука на Црвеном мору, попут Беренике, прелазили Арапско море за око 40 дана и стизали у индијску луку Музирис. У децембру, када би ветрови променили смер, бродови пуни драгоценог терета и зачина враћали су се назад. Одатле су зачини превожени камилама до Нила, а затим бродовима ка Александрији и самом срцу Римског царства.

У то време, бибер није био доступан обичном народу – био је статусни симбол и привилегијa изузетно богатих слојева: патриција, сенатора и самог царског двора. Користио се на раскошним банкетима како би домаћин демонстрирао своје огромно богатство. Према јединој сачуваној римској збирци рецепата „О кувању”, која се приписује чувеном античком кувару, гурману и хедонисти Марку Гавију Апицију, који је живео у првом веку, у више од 80 одсто рецепата користио се бибер. Римљани су га стављали у сосове за месо, морску рибу, па чак и преко воћа и у слатка вина.

Вредност бибера била је толика да се њим веома често и плаћало – данашњим финансијским језиком речено, био је „резервна валута”. Килограм тадашњег „дугог бибера” коштао је око 400 сестерција, што је било пола годишње плате римског легионара. Када је визиготски краљ Аларих Први 410. године опколио Рим, да би поштедео град и прекинуо опсаду, осим што је тражио тоне злата, сребра и свиле, затражио је и данак од око 1300 килограма црног бибера.

Зависност Рима од источњачке раскоши имала је и своју цену. Римски историчар Плиније Старији јавно је негодовао због ове трговине, пишући да сваке године више од 50 милиона сестерција из империјалне благајне одлази у Индију како би се платио бибер. Такав непрекидни одлив злата и сребра ван граница царства довео је до дугорочне монетарне нестабилности и исцрпљивао је римске резерве племенитих метала. Век касније, такав стални „трговински дефицит” довео је дотога да се смањи удео племенитих метала у новчићима, самим тим и вредност валуте, што је убрзало инфлацију и економску кризу. С друге стране, Индијци нису имали неки Волстрит античког доба на којем би рециклирали те вишкове, те нису могли много тога да ураде са римским златницима и сребрњацима. Тако је већи део римског злата и сребра претопљен и искоришћен за израду накита или је пак похрањен у ризницама тамошњих храмова.

Ипак, римска помама за егзотичним „индијским златом” поставила је темеље светске трговине и заувек је променила повест европске кухиње и хране уопште.