За читање и уживање - Кларис Лиспектор

МИСТЕРИЈА У САО КРИСТОВАУ

Једне мајске ноћи – са усправним зумбулима поред прозорског стакла
– трпезарија у једној кући била је осветљена и мирна.

Око стола, на тренутак непомични, нашли су се отац, мајка, бака, троје деце и једна мршава деветнаестогодишња девојка. Мирисни ноћни ваздух Сао Кристоваа није био опасан, но начин на који су се чланови породице окупили у кући доводио је у опасност све што није интимни круг једне породице у свежој мајској ноћи. У самом окупљању није било ничег посебног: управо су вечерали и разговарали за столом, док су комарци кружили око светла.

Оно што је сцену чинило тако раскошном, а лице сваког понаособ тако мирним јесте то што се након дугог низа година напокон назирао напредак у тој породици; јер, једне мајске ноћи, након вечере, ето, деца су редовно ишла у школу, отац је био посвећен свом послу, мајка је годинама била заокупљена рађањем и кућним пословима, девојка се прилагођавала осетљивој фази свог сазревања, а бака је достигла одређену старост. И не приметивши то, породица је посматрала трпезарију срећно, пазећи на редак тренутак у месецу мају и на његово богатство.

Након тога, свако се повукао у своју собу. Старица се испружила, уздахнувши задовољно. Отац и мајка су, закључавши врата, легли замишљени и заспали. Троје деце, одабравши најтеже могуће положаје, заспали су у три кревета, као на три трапеза. Девојка је, у памучној спаваћици, отворила прозор своје собе и удахнула цео врт, незадовољна и срећна. Узнемирена мирисном влагом, легла је обећавши себи за наредни дан потпуно нови став од којег ће се зањихати зумбули и задрхтати воће на грани – и усред тог сањарења је заспала.

Прошло је неколико сати. И када је тишина затреперила у свицима – деца дубоко уснула, бака запитана шта ли значи неки ружан сан, родитељи уморни, девојка заспала усред сањарења – отворила су се врата једне куће на ћошку и из ње су изашле три маскиране особе.

Једна је била висока и имала је главу петла. Друга је била дебела и обучена као бик. А трећа, најмлађа, због немаштовитости, обукла се у старинског витеза и ставила маску ђавола. Троје маскираних прешло је улицу у тишини.

Када су прошли поред куће у мраку те породице, онај што је био петао и чије су биле све идеје ове групе, зауставио се и рекао: „Погледајте само”. Његови другови, научени стрпљењу због мука које су им задавале маске, погледали су и видели кућу и врт. Осетивши се елегантно и јадно, причекали су помирљиво да њихов друг доврши мисао. Коначно, петао је додао: „Могли бисмо да наберемо зумбуле”.

Друга двојица не одговорише. Искористили су предах да се, очајни, преконтролишу и потраже неки начин да лакше дишу под маскама. „По један зумбул за сваког од нас, да га закачимо на костим”, одлучио је петао.

Бик се узврпољио од помисли на још један украс на који ће морати да пази током забаве. Али, након што се на тренутак чинило како сва тројица дубоко размишљају не би ли донели одлуку, док заправо нису ни о чему размишљали, петао је учинио корак напред, спретно се попео ограду и загазио забрањену земљу врта. Бик је уз муку кренуо за њим. Трећи, иако је оклевао, у само једном скоку се нашао у сред зумбула, уз туп ударац од којег су сва тројица уплашено ишчекивали: не дишући, петао, бик и ђавољи витез су испитивали таму. Али, кућа је и даље била у мрклом мраку. А у врту који се гушио у мирису, зумбули су незаинтересовано дрхтали.

Тада је петао кренуо. Могао је да убере зумбул који му се налазио при руци. Међутим, виши, који су се уздизали уз један прозор куће – високи, чврсти, крхки, светлуцали су призивајући га. Ка њима се петао упутио на врховима прстију, а бик и витез су га следили. Тишина их је надгледала. Но, чим је поломио дршку највећег зумбула, петао је слеђен стао. Друга двојица су се зауставила уз уздах од којег су уронили у сан.

Иза тамног стакла прозора налазило се бело лице и посматрало их. Петао се зауставио у самом покрету ломљења зумбула. Бик је остао уздигнутих руку. Витез, пребледео под маском, подмладио се све док се није вратио у страхове свог детињства. Лице иза прозора их је посматрало.

Нико од то четворо никада неће сазнати која је казна за преостало троје. Зумбули све бељи у тами. Паралисани, посматрали су једни друге. Једноставан сусрет четири маске у мајској ноћи као да је дотакао скровита места, а затим друга и још нека која би, без овог тренутка у врту, заувек остала у мирису што лебди у ваздуху и у самој сржи ова четири бића која је случај спојио, одредивши време и место – исти прецизан случај као код звезде падалице.

Њих четворо је, дошавши из стварности, пало у чаролију коју пружа једна мајска ноћ у Сао Кристовау. Свака влажна биљка, сваки каменчић, промукле жабе – сви су искористили тиху збрку како би се сместили на боље место; и све је у тами био тихи сусрет. Упавши у заседу, посматрали су се ужаснути: нападнута је природа ствари и четири фигуре су се међусобно посматрале раширених крила. Један петао, један бик, ђаво и лице девојке открили су чудо врта... Тада се појавио велики мајски месец.

Био је то напет тренутак за четири фигуре. Тако опасан да су се, без гласа, четири неме визије повукле не скидајући поглед једна с друге, бојећи се да ће, чим се не буду држале погледима, нови далеки простори бити рањени и да ће, након њихове тихе пропасти, остати само зумбули – господари вртног блага.

Ниједна утвара није видела другу како нестаје јер су се све повукле истовремено, споро, на врховима прстију. Међутим, чим је раскинут магични круг њих четворо, ослобођених међусобног надзора, констелација се распала у ужасу: три фигуре су као мачке прескочиле ограду вита, а четврта, уздрхтала и увеличана, удаљила се унатрашке све до прага врата, одакле је, уз врисак, потрчала.

Три маскирана џентлмена који су, због петлове несрећне идеје, намеравали да приреде изненађење на неком плесу далеко од сезоне карневала били су права сензација на забави. Музика је стала и плесачи, још увек држећи своје партнере, усред салви смеха, видеше тројицу задиханих у маскама како попут просјака стоје на вратима.

На крају, након неколико покушаја, гости су морали да забораве на жељу да их прогласе за краљеве забаве, јер се њих тројица, престрашени, нису одвајали један од другог; један висок, један дебео и један млад, један дебео, један млад и један висок, неравнотежа и јединство, лица без речи под три маске које су се самостално клатиле.

За то време, кућа зумбула се сва осветлила. Девојка је седела у дневној соби. Бака беле уплетене косе држала је чашу воде, мајка је миловала кћеркину тамну косу, док је отац претраживао кућу. Девојка није умела ништа да објасни: чинило се да је све рекла у оном вриску. Њено светло лице се смањило; распала се читава истанчана конструкција њеног узраста, поново је била девојчица. Али у њеном подмлађеном изгледу, на ужас породице, појавила се седа влас косе на њеном челу. Пошто је упорно гледала ка прозору, оставили су је да седи и одмара се, па су наоружани свећњацима, дрхтећи од хладноће у пиџамама, кренули у експедицију по врту.

Убрзо су се свеће распламсале, плешући по тами. Бршљан се под светлом скупио, жабе скакутале осветљене међу ногама, плодови се на тренутак позлатили међу лишћем. Врт, пробуђен из сна, бивао би час већи, час би нестао; лептири су сањиво летели. Коначно је старица, која је добро познавала цветне леје, указала на једини видљиви знак у врту који им је измакао: онај зумбул, још жив, поломљене дршке... Дакле, истина је: нешто се догодило.

Вратили су се, осветлили цео дом и провели остатак ноћу у ишчекивању. Само је троје деце заспало још дубљим сном.

Девојка је постепено повратила своје праве године. Она једина није наставила потрагу. Али остали, који нису видели ништа, постали су опрезни и узнемирени. А како је напредак у тој породици био крхки производ много пажње и понеке лажи, све се распало и морало је поново да се гради готово из почетка. Бака, поново спремна да буде увређена, отац и мајка уморни, деца неподношљива, цела кућа као да је чекала да још једном после вечере задува онај ветар обиља. Што ће се можда и догодити неке друге мајске ноћи.

С португалског превела Ана Кузмановић Јовановић

Из књиге „Породичне везе” (2014) у издању „Платоа”